Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 149

своме месту) — последници Ристићеви у вођству Странке, према промењеним приликама, какве су у Србији у опште настале по промени Устава и абдикацији, трудили су се да ове повољније прилике употребе. Либерална штампа, зборови, агитација, све је живо стављено у покрет. Тога је свега и пре абдикације било у пуној мери; али ту су се напори разбијали о бујност радикалну оздо и безобзирност напредњачку озго. Па је то све настављено, чак и живље, и ако ипак није награђено успехом какав се желео и очекивао. Та жива акција била је диктована и новим политичким положајем, по абдикацији. Следовали су избори прво (1889) за ванредну, а одмах (1890) за редовну Народну Скупштину. Па ипак сва та усиљавања дала су као што рекосмо недовољан резултат. Од неких сто и тридесет посланика, колико се тада бирало, Либерали су на изборима 1890. истерали 15,и нешто мало претурили број са претходних избора за ванредну Скупштину, Негде је била чиста већина, негде са количником. Показало се, да за напредак једне Странке није довољна само њена покретљивост, већ с тим упоредо треба да иде опадање и посрнулост конкурентних Странака. А за свих десетак година, од како су Либерали сишли с власти (1880), тај случај није се десио. Истина, да су Напредњаци у народу врло брзо посрнули; али је се, као конкурентна Либералној у опозицији, јавила и Странка Радикална; а она не само да није око абдикације била посрнула, већ је на против, уз припомоћ либералну и дошла први пут (1887) на управу земље, а за тим, пошто је за мало и сама била на влади, и 1888. при изборима за Велику Народну Скупштину била на врхунцу своје бројне моћи. „Пет шестина“ посланика те Скупштине беху Радикали, а само једна шестина Либерали (Напредњака није било). И то је све било без Радикалне владе на управи земље.

Абдикација је донела и чисту Радикалну Владу. Мако су се Либерали љутили нарочито на свог пређ. вођу, сада првог Намесника, да није њима поверио владу, Намесништво је, као што смо видели, само коректно поступило, кад је састав владе поверило Радикалима. На што, на послетку, вечито продужавати хрвање, које још од 1880 године траје и које је за собом оставило толико злочестих трагова 2! За то време се показало, да се Радикали простим пандурским гоњењем не могу збрисати с лица земље. Остао је онај други начин, који је уједно и најдужи, и иште много стрпљења, а на име: да се Радикали уведу у држ. послове и истроше у раду, на власти. Наравно и слабије се странке на влади оснаже нарочито у овом полету; а колико ли су моћне тек владе оних Странака, које су саме собом јаке, као Либерална од 1869 до 1880, и Радикална од тога времена па до абдикације. Трошење на влади, у раду, иде без сумње споро, нарочито кад још нема ванредних случајева, као што су ратови и т. под. Али трећега пута није било, и Намесништво схвативши ситуацију правилно, позвало је Радикале на владу 23. фебруара 1889. год.

Био је и један трећи пут; али за Намесништво је он био неупотребљив, јер се мимо ту пом, раскрсницу већ било неповратно

Ши