Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

150' | жив. ЖИВАНОВИЋ

прошло. Да је, на име Краљ Милан, по промени Устава, остао на престолу, да је, на основима постављеним у новом Уставу извео укупну нову државну организацију; кратко речено: да је са једном коалиционом владом и Скупштином, као што је општим учешћем Устав и створен, исти иу живот увео, физиономија нових уставних тела, другојачије би изгледала. Не би ниједна Странка у перманентним устаковама (Савету, Судовима, Контроли ит. д.у добила превласт, већ би била постигнута извесна разумна равнотежа, бар у врховима државне Управе; а већ доле у правој политичкој арени, нек се мења како прилике донесу. Пошто би, дакле, све то било сређено и утврђено, онда се та Скупштина могла распустити, под неутралним држањем коалиционе владе, избори за прву редовну Скупштину извршити, и, према добивеној већини, сад и чисто партијска влада образовати. Она би била и онда Радикална; али у сасвим другим приликама. Све би дотле било готово, што су „Прелазна наређења“ новог Устава опредељивала: Савет, Судови, Контрола и т. д., били би организовани на основи компромиса и искључена би била свака једностраност и свака борба, каква је после наступила, кад је све го неповратно пало Радикалима у руке.

Но, Краљ Милан то није хтео. Он је имао свој план, јер је тај план био нераздвојан од намишљене абдикације. Чинећи ову жртву, он је хтео да има ту насладу да види своје драге Србе; како се отимљу око положаја и превласти, да би, ваљда, доказао да није само он праизвор и узрок свега нашега домаћег зла. Он је све то оставио Намесницима, а Намеснике је оставио Радикалима. Сад, ко буде јачи! За своје владавине, Краљ Милан се борио непрестано; а сад кад је сишао с престола, хтео је да гледа како се други боре. Доиста, једно сатанско задовољство!

Намесници су извели своју мисију увођења Устава у живот, не како би хтели и умели, но како су могли. Свакојако, обишли су опасну кризу, која је лебдела већ одмах с почетка. Радикали су при томе однели лавовски део, као што већ знамо. А кад је стицањем непрорачунљивих догађаја и само Намесништво окрњено, Радикали су своје право — које им нико ни спорио није — да га попуне својим човеком, учинили питањем силе и подвале и пали су с власти.

Они су у ствари пали само с владе, а иначе су остали у неокрњеној власти, у непокретним телима, у Савету, у судовима, у

! Много доцније, када је писац, у години 1899. заузимао положај Министра, а Скупштина, Влада и Краљ (син Миланов) и сам Краљ Милан сви били у Нишу, једне вечери седели су сами у сутону, у ходнику старог двора, Краљ Милан ћутећи и пушећи и писац. У разговору, који је почињао и прекидао се, писац ће рећи, са свим простосрдачно: „Мени је вас жао, Величанство!“ Изненађен овим Краљ Милан ће жустро рећи: „А заштог“ „За то, одговори учтиво писац: Што сте се ви требали родити или далеко раније, или далеко доцније; савременици вас, изгледа, не разумевају, а ни ви њих!“ Краљ је оћутао на све то и само је нервозно вукао дим из цигаре, коју, у осталом, скоро никада није испуштао из руку.