Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 169

законитости „старе“ и „нове“ управе и чији је командир такође имао изричну наредбу свога старијега, да у Горачићу поврати ред и растера оне који праве неред.

Кал су војници добили налог да руше плот, то је и за једну и за другу страну — и војску и „народ“ — било извесно да једна од њих мора остати господар ситуација, и ако само рушење плота не значаше још и оружан напад на скупљене сељаке. Али ово су они, или неки између њих, другојачије схватили и из њихове средине одјекну први метак, па други..... а на страни војске виде се рањен један војник и један коњ.

Плотун једнога вода био је одговор на ову несрећну непромишљеност од стране Горачићана. И кад се дигао дим од пушчаног праха, лежали су многи по земљи, неки мртви неки рањени. Остали, кад видеше шта би, нагну куд који...

Лежало је пред судницом одмах 15 мртвих, који се број ускоро увепао смрћу још 3 рањених. Дакле 18 мртвих, и више од тога још рањених. На 72 њих, који су нагли бегати, било је одмах ту и по доласку ср. начелника, похватано и повезано.

То је био „Горачић“ од 20. фебруара 1893. Десило се оно што се пре непуне две године, 6. маја 1891. десило у Београду, између војске и народа и што је тад. предс. министарства Пашић онако речито бранио пред Народном Скупштином. (Види стр. 118).

Вест и извештај о томе муњеватом брзином одаслат је у Београд из Чачка, када је командир одреда јавио своме претпостављеном мајору Паји Јанковићу, а срески начелник окружноме ЈЂуб. Каменчићу.

Претресена је стара судница и нађено је оружја у њој. Нађене су и наредбе тајне природе сељацима, да се држе сложно и упорно до избора. Наредба је била и за друге општине, нарочито радикалне, где су се такође скупљали сељаци да „чувају судницу“, али су после 20. фебруара напустили сви своја логоришта код судница. Похватани Горачићани буду, као и они из општине тијањске, предати иследноме судији. Влада пошаље нарочитог комесара за извиђај. Целом догађају, који је био на четири дана пред изборе, и на свима оставио тежак утисак, поклоњена је од стране врховне земаљске власти најозбиљнија пажња.

Избори су, по том, били у реду и миру. Али „Горачић“ је остао једно крвљу попрскано место и годинама је служио радикалима, у њиховој препирци са либералима, као повод прекора и окривљавања, која у осталом, према ономе што смо напред навели, не могаху с разлогом пасти на владу, а најмање се целој овој несрећи може потурити каква њена намера, као непосредан повод. Ми знамо, колико је сам први Намесник био обузет бригом, да се баш у Драгачеву одржи мир и ред, и колико је на њ дејствовао глас о нереду у Зеокама од 12-га и крвопролиће у Горачићу од 20'га фебруара. „Горачић“ је крвави крај читавог низа политичке раскалашности, почетих још за напредњачких времена и „озго«“ и „оздо“. Лаберали су имали само ту несрећу да се нађу на крају