Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 171

ћини вароши победили'. Ту је пребрајање „куглица“ лако, па и резузтат брз. Другојачије стоји — као што је познато — са проглашењем изабраних посланика по изборним окрузима, где за утврђење резултата треба више времена, док се податци добију из целог округа, при чему бива и пометње.

По свршеним изборима од 25. фебруара 1893, нарочито је се огледала ова пометња о правом резултату избора, за сваку страну. Ова је пометња била у толико већа, што су бројеви посланика из већине — коју је влада имала — и мањине — у којој је опозиција остала — били домакли близу један другоме, тако, да се нарочито опозиција трудила да ту разлику увек протумачи у своју корист. („Видело“ је измислило израз „пата-карте“).

Констатујући овде само: да је Либерална Странка и Влада на изборима добила већину, ми ћемо, кад се Скупштина састане, већ имати и прилике и потребе да бројне одношаје и једне и друге стране ближе познамо.

Као кад, се тешки електрични облаци изтутње и испразне, да после њих настане тихо и пријатно време, тако увек бива и са расположењима у земљи после избора, нарочито после оваквих избора, какви беху ови од 25. фебруара 1893. Ма како се још листови и приврженици супротних страна, прегонили око тога, ко има већину а ко не — после свршених избора наступило је и за владу и за опозицију право олакшање, после скоро седмомесечне тешке и упорне борбе, с једне и с друге стране.

Кад су сређени изборни послови у целој земљи и издата пуномоћија већ дефинитивно изабранима, ушло се беше у месец, март. А 25. дана тога месеца, на Благовести, одређен је састанак Народне Скупштине у Београду.

Свака страна већ је помишљала на главни посао, који јој на Скупштини предстоји — — а у Л«бералним круговима већ је окренута јача пажња, првом и главном питању: кандидацији трећег Намесника.

1 Писац ових редова, као члан Држ. Савета био је председник главног бираи чког одбора за тадашњи округ тимочки тако „препариран“, да су сви посланици изабрани са радикалне листе, која је дакле, цела прошла, Либерали нису имали на једног, ма и по остатку. Било је неких неправилности у неколико изб. места, ди су чланови одбора Либерали захтевали: да се ту изврше поновни избори, рада извођења резултата начисто. Одборници радикали не усвоје овај предлог, са кога председник и либерали не потпишу пуномоћија, али се ова уредно издаду из браним уз сарадњу председникову, 4 онда, преко мин. унутр. дела, пошљу Нар. Скупштини. Пребацивано је министру унутр' дела, да је желео утицати на исход избора у окр, тимочком, тиме што је упућивао преко о«р. начелника шифрован захтев да се избори ови пониште, Доиста је начелник давао предс. глав. бир. одбора поверљиво на читање овакве депеше са потписом Рибарчевим. Председник је на њих одговорио у два маха, да тај захтев не може извршити, па је на врата судске собе где је одбор радио и где су била изборна акта, поставио и стражу преко ноћ, Кад је дошао у Београд и упозорио министра Рибарца на ове депеше, он је рекао: да он њих није шиљао, показивао се врло индиферентан према томе, именујући неке, који су као то мимо њега радили. Саме пак посланике тимочке, министар је уврстио у доцније објављени списак изабраних посланика, који су и на скупштину дошли.