Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

232 - ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

мах прешла на претрес извештаја, и при томе је опет Веснић био главни говорник, нападач, који се био решио да до краја изведе своју важну улогу.

Гласало се по чл. 24. зак. 0 мин. одговорности, 0 свакој тачци оптужбе понаособ. Присутно 111 посланика. Гарашанин је дао претходну изјаву, да ће се „са својим пријатељима“ уздржати од гласања. Број ових што ће се уздржати утврђен је пребројавањем: било их је 8. Остали су сви гласали као по команди. „Барикада“, на којој су уза степенице председништва скупштинског, десет пута узастопце јуришали 103 гласача, предвођени Веснићем, била је посве безопасна.

И ако је било неких десет изгласавања, увек је констатована „једногласност“. Нигде разлике у мишљењу, нигде олакшице, нигде пардона: 108 радикала ступали су у повезаном ланцу ка урни, и сви су, један као други, трећи као четврти, и тако редом до последњег, у њу спуштали своју осветом уписану листу; криви |-

Тако се завршила ова жалосна процедура дуготрајног гласања.

Затим је дошао идућег дана избор Државног Суда, који се, по Уставу, састојао из 8 чланова Савета и 8 чланова Касације свега 16.

И тај је избор извршен — коцком. Од Саветника коцка је пала на П. Велимировића, Ј. Ђају, И. Душманићу, П. Ђорђевића, Ст. Р. Поповића, Св. Николајевића, Г. Гершића и Вл. Јовановића. Од Касације коцка је пала на П. Јанковића, Ј. Андоновића, Ј. Угричића, Ђ. Симића, В. Манојловића, С. Јањића, Д. Миловановића, К. Савичевића. Уједно су изабрани и 6 заменика, и то: од Саветника Ж. Живановић, д-р Н. Крстић и К. Јовановић, а од Касационаца Ј. Стефановић, Ђ. Новаковић и С. Делић.

Овоме Државноме Суду, коме је председник из Савета (П. Велимировић), упућена је Скупштинска она тужба и сва акта. Суд овај имао се састати, од тад кад се сам сакупи и акта размотри. У сваком случају, он је бно у својој мисији даље независан и од Скупштине и од Владе, у колико се та непартаична независност још могла претпоставити у једној чисто партаичној парници.

9. августа 1893. Краљ је свечано закључио ову ванредну Скупштину, истакнувши њену „похвалну вредноћу.“

Изгледа, да је угађано дасе баш овога дана „деветог августа“ парадно закључи Скупштина; хтео се намерно и демонстративно истаћи контраст овогодишњег према прошлогодишњем „деветом

'А кад су Краљу Александру саопштили резултат гласања, којим је коначно у Скупштини пресуђена судба либералних министара, он је, надовезујући ову „пријатну новост“ и на друге своје намере узвикнуо: „Е, извуче ми се онај матори лопов!“ Његово Краљевско Величанство хтело је овим деликатним начином дати ивраза својој срџби, што није упућен на оптуженичку клупу и — Јован Ристић. Како је карактеристична, како жалосна ова слика краљевске безобзирноста и краљевске невахвагности, и уједно тако брзе политичке раскалашности.