Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ПРВИХ ДЕВЕТ МЕСЕЦИ НОВОГА КРАЉЕВАЊА 239

ће сву своју бригу посветити напретку народа и отаџбине („Одјек“ бр. 3. „Нова година у двору)“.

Дували су погодни ветрови, застава краљева и народна, истакнута на највишу катарку државнога брода, лепршала се весело под сада тако „ведрим небом“ политике у Србији. А и што не би» Није ли у свима свечаним приликама, у манифестацијама и прокламацијама, у Престоним Беседама и Адресама, већ толико пута констатовано: како је Устав враћен у своју потпуну силу и важност, а између Краља и Народа постигнута потпуна једнодушност 2!

Па ппак: све је била лаж и хипокризија! Да се народном речију изразимо: Иза брда као да се ваљало нешто врло крупно!

Нека Историја не замери, што ће се овај одсек о владавини Краља Александра за првих девет месеци, завршити једном личном реминисценцијом писца овога дела. Њему се чини, да ће оно што ће он имати да саопшти дати могућности за један поглед у будућност. Но да пређемо на ствар.

Једнога јутра у децембру ове знамените 1893. ето ти писцу о. д. Вукашина Ј. Петровића бив. министра, а негдашњег угледног либерала (до 1880). Он никад није био у кући писца о. д. и с тога је посета његова, рано с јутра у толико била изненаднија. На питање. чему има да захвали на тој пажњи, Вукашин, на њему својствен начин, одмах пређе на главну ствар.

„Рад сам, рече, да помирим Краља са Ристићем и са Либералима и ако је он још љут на многе либерале. Казао сам му, вели, да сем оптужених министара, има још доста добрих либерала, које он и не познаје. Именовао сам му, између осталих, и вас, обећао сам му да ћете му се представити. Дошао сам данас, да вам то кажем, и молим вас, тражите још данас аудијенцију, бићете одмах примљени“.

Писац, који још од првог априла није видео лице у лице новога Краља, нити је то нарочито тражио — изнео је неке своје резерве; али Вукашин је остао при своме: „ја сам Краљу обећао и тражите још данас аудијенцију“. С тим речима се растао са писцем о. д. који је одмах отишао Ристићу — који се под јесен беше вратио из иностранства — и пошто му саопшти све, шта је Вукашин казао, затражи аудијенцију, коју доиста одмах и добије.

Краљ прими писца у својој соби за рад, која је тада била прва лево до сале (са улице гледајући) у старом двору, с лица. Из питања о оним шифрованим депешама, које су у оптужби министра унутр. дела спомињу (и о којима смо напред у две примедбе учинили напомену) видео је писац да је млади Краљ прилично у току дневних питања, а и претреса у Држ. Суду.

На један пут Краљ управи ово питање: „Зашто ви либерали не подмитите неке од судија Држ. Суда, те да се тако, поред судија либерала, добије нужна већина, па да се либерални министри ослободе Либерална је странка богата и она би то могла извр-