Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.
КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 249
Ми чешће употребљавамо „краљеве“ у множини; јер Краљ Александар од доласка Краља Милана, био је потпуно у власти својега оца. Краљ Милан је био сад зрштиз гесјог, а Краљ Александар само нека врста трубе, кроз коју су објављиване мисли и намере раскраљеве. То се јасно видело и по укупном начину поступања, нарочито према Радикалима. Са њима Краљ Милан, као што знамо, није никад правио сувише дуге процесе, кад год их је — како се то са мало нежности говорило — „шорнуо.“
Али је ипак употребљен један маневар, колико да се доведу Радикали у положај, да извесни захтев одбију, како би се могла на њих пребацити кривица за то што су — избачени сасвим. Влада је радикална била пала, преговори Краљева са Радикалима прекинути, али је Скупштина још стајала ту, не радећи ништа. У толико је више бурно ишло у радикалном клубу. Ту је био сад главни логор радикалне војске и центар радикалне политике.
На врата клуба закуцао је 11-га јануара пре подне Ђ. Симић. Радикали су као својега парламентара одредили С. Грујића, са којим је Симић дуго конферисао. Грујић је у клубу саопштио, и кроз „Одјек“ је објавио, какве су природе била саоштења Симићева. Он је изјавио: да су он — Симић — и Николајевић „као државници неутрални“ ! добили налог од Краља, да саставе један „неутрални“ (!) кабинет, у коме би заузели места и три радикала; и тражио је од клуба, да га Радикална Странка „у општем интересу“ потпомогне у томе. Клуб је одговорио: да не може потпомагати састав кабинета, „који би примио на себе обзвезе несагласне са законима и Уставом“. У исто време, клуб је са своје стране изјавио жељу, да преко једне своје депутације „уз верноподаничке осећаје“ поднесе непосредно Њ. В. Краљу евоје погледе на политичку ситугцију и своје мишљење: на који начин да се из ове ситугције изађе.
Радикали су очевидно овим смерали да прекинут конац са
! Ђорђе Симић, син Стојана Симића важног човека за прве владе Кнеза Милоша и Михаила и Александра Карађорђевића, био је модерно образован и правио је каријеру поглавито у области министарства иностр. дела, одакле је отишао за посланика на страни. Важио је у прво време као либерал и био је један од сапотписника либерално-радикалскога „Споразума“ од 1886. године, али није никад играо пол. улогу ни у Странци ни у јавности иначе. Био је увек канцеларијски човек лепих манира, што му је као нач, мин. спољ. послова, за Ристићева доба, и доликовало. — Но како није био срастао са Странком, тако се и отуђио од ње, нарочито живећа на страни. И сад видимо, да се он и Светомир Николајевић презентирају као „неутрални државници“. Николајевић је важио за Радикала још од 1880. и био неко време и у Глав. одбору те Странке, док се, мало по мало, није од некуд ишчаурио као лични пријатељ Краља Милана. Знамо његово држање, у томе погледу, у 1890. години, када је пензионисан као професор Вел. Школе, али је опет враћен на исто место, одакле је пр. год. Краљевим утицајем дошао у Савет, и у влади од 21. јануара заузима место Министра Унутр. Дела — што је, с погледом на присуство Краља Милана, врло симптоматично. Узгред буди поменуто: да су од министара, Николајевић, А. Ђорђевић (а можда и још који) били оглашени и познати т. звани „Слободни Зидари“, од кога времена ова тајанствена секта почиње да се веома осећа својим дејством у домаћој политици. Ђ. Симић је умро 1921. године, без икега од свог рода и без ичега од своје огромне очевине.
|