Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

248 жив. ЖИВАНОВИЋ

би то било право чуде. Па ипак је било суђено, баш овом истом чланку „Нове Слоб. Пресе“ и писцу овога дела, да и то избаце на видике. То се десило следећим стицајем:

Писац о. д. преведе горњи чланак и — не казавши о свему ништа Ристићу — преда у уредништво „Српске Заставе“ да се штампа под насловом: „Јован Ристић“. Чланак не изиђе у листу ни у првом ни у следећем броју. Ништа не слутећи, писац припита, шта је са чланком и добије одговор, да га је узео Јов. Авакумовић, председник Гл. Одбора. И то није дало повода каквој сумњи у чију било супротну намеру. Упитан Авакумовић о чланку, одговори, да је „боље да се о томе учини саопштење у Гл. Одбору, да не би ко што год замерио“ (1). Ускоро се састане и Гл. Одбор ради расправе неких питања. А кад Авакумовић не помену ништа 0 предњем чланку из „Нове Сл. Пресе“, писац о. д. као преводилац, најзад као члан Гл. Одбора, подсети сам на то.

И сад се деси нешто чему се мало ко могао надати. Главни Одбор, као по команди, предвоји се на две супротне стране: за и противу чланка! Противу чланка, а то ће рећи противу Ристића, беху адвокати са Авакумовићем, који најпосле изјави: да партијски лист не може служити никојим „идолима“. Сви који не беху напред спремљени, беху изненађени оваквом изјавом дојучерашњег Намесничког Мин. Председника, а противу старога Вође либералног, чије наслеђе смераше Авакумовић да, очевидно, од сад само за се задржи. Други један адвокат, Милан Ст. Марковић, изјави ни више ни мање, но да „Либерална Странка није ни постојала“, већ да је има од пре две три године. На ово писац, овако провоциран није могао оћутати, као и на остало, и предговорнику одговори: да можда он (М. Ст. М.) није постојао раније, као каква политичка чињеница, а Странка Либерална је постојала давно и давно и учинила толика епохална дела. Дуго и огорчено вођена је ова дебата, док нису најпосле противници чланка морали пристати да чланак уђе у лист, али они су удесили да то буде под општим насловом: „Преглед стране штампе“, па и ту са местимичним изоставкама.

Кад је Ристић о овоме, на први поглед неразумљивом догађају чуо, он је се само снисходљиво насмејао. Међутим овим је отворен читав низ сличних догађаја, који су се на неке следеће скоро три године протезали, све док није 5. септембра 1895. Јов. Ристић, по неодољивој жељи Странке опет стао на њено чело, на своје старо место. .

Ми ћемо видети, као што се то одмах по доласку Краља Милана обелоданило, да су у свима овим интригама прсти оба Краља протвву Ристића играли час прикривену час лоше заклоњену улогу. Па и писац о. д. ускоро ће као пријатељ Ристићев, имати да осети дејство краљевског негодовања.

Но да наставимо ток кризе.

Сутра дан, 11. јанугра обелоданило се да су Симићи Николајевић остали господари ситуације, т.ј. у колико им је то од Краљева додељено. Друге су комбинације дефинитивно отпале.

=

ватрена =

пет