Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 947

Одмах после „првог априла“, бечки лист „Меце Егеје Ргеззе“ донео је на првом месту један значајан чланак, у коме се, поред оцене догађаја, понаособ уставља на личности бив. првог Намесника, Ристића. Одајући му — на супрот мишљењу Краља Александра и других противника Ристићевих — потпуну правду, као српском државнику и патриоти, тај значајни тада први лист бечки, између осталога, вели у томе чланку и ово:

„У својој јучерашњој прокламацији казао је Краљ Александар, да је васпитан у традицији Обреновића, а као ову традицију означава негу српске државне идеје.

„Али ова државна идеја није имала ниједног издржљивијег и неуморнијег борца од Јована Ристића. Није овде реч о симпатијама и антипатијама; није потребно осећати ни једно ни друго, па да се увиди, како је груба судба према бившем Намеснику.

„Стари Милош Обреновић тежио је да ослободи Србију од турског господства, али, уз то, по његовом сопственом признању, урођено му је било страхопоштовање према Султану. Ко је тај, ко би могао веровати да Јован Ристић, са преданошћу интересима Србије, није исто тако са том преданошћу спајао и преданост династији дома Обреновића Четрдесет је година прошло од тада, од кад је он — Ристић — враћајући се са германских универзитета, из слушаонице Ранкеове, ступио у српску државну службу. У свима преломима, кроз које је Србија прошла, имао је он у првом реду учешћа, као први Министар и у два маха као Намесник.“

Сад долази ређање разних догађаја, нама познатих, у којима је Ристић био инициатор, радник или сарадник; и за тим чланак наставља:

„И сад, после свега овога рада у служби своје земље, у којој се огледа народно развиће од четири деценија, Ристић је на зор пенсионар!... Треба ли овде сентименталног расположења, да се овакав исход нађе као трагичан...

„Није за бадава, пре тринаест година (1880), од стране бечког кабинета управљена претећа нота у Београд да изнуди отпуштање Ристића из звања Министра Председника. Он је био двосмислен у спољној политици и Аустро Угарска нема никаква повода да буде незадовољна његовим падом. Али правичност налаже, да му се не одрече његов српски патриотизам, како то сад чине његови српски земљаци, који не могу доста камења да накупе, да се њиме потегну за човеком, који није више у власти....“

Тако бечки, непријатељски лист, који је своје антипатије метуо на страну при оцени човека и државника, комеон на горњи начин одаје правду и поштовање, у моменту када се у Србији, с Краљем и династијом на челу, повела хајка противу њега.

То није било чудо, ни једно ни друго, према ономе што знамо о одношајима у Србији пре и после „првог априла“. Али, да ће се и међу либералима наћи људи, који ће бити готови да се испрсе пред Ристићем, то није могуће било ни претпоставити, јер