Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

у"

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 951

неколико минута доћи — јер је Председник Министарства, апелујући на поверење Скупштине, већ у џепу имао указ о њеноме затварању. ,

Но Радикали су, правећи свакојако себи угодну одступницу, били ипак доследнији од владе. Место траженога поверења, нову владу је чекала већ формулисана изјава неповерења. Ево како је у протоколима овековечена ова последња сцена, у којој је одигран и последњи час радикалнога „парламентарног режима“, зачетог од „првог априла“ пр. год.

„Риста Поповић тражи реч, и потпредседник му је даје. Риста започиње говор....

„Председник Минист. Савета г. Симић, упада у реч и тражи од Председништва за себе реч. Потпредседник га обавештава, да не може од г. Ристе Поповића одузимати реч, кад је већ почео. да говори. Скупштина бурно одобрава и захтева да се госп. Риста чује....

„Г. Риста продужава говор и наводи: да је Србија уставна земља, и да народни посланици, поред најбоље воље да послуже Краљу и отаџбини, не могу потпомагати садашњу владу, с тога, што ова влада, противно уставном и парламентарном реду, није поникла из скупштинске већине. Њезиним доласком у Скупштину повређен је основни принцип парламентаризма, с тога изјављује: да Скупштина не може помагати ову владу, те предлаже да се ова изјава прими“.

„Скупштина живим одобравањем пропрати изјаву Ристину.

„Потпредседник ставља на гласање, и Скупштина уз бурно клицање: „Живио Краљ Александар! и живела парламентарност!“ прими предложену изјаву г. Ристину“.

Влада, дакле, није имала шта више да тражи од Скупштине,

· као што је и Скупштина знала шта је чека од Симићеве владе.

Протокол даље вели:

„У току овог говора, влада је напустила скупштинску седницу, и предала указ о закључивању седница скупштинских потпредседнику, који га, за тим, преда секретару, те је у Скупштини прочитан, на шта се Скупштина одазва бурним: „Живио Краљ, живио Устав, живела парламентарност, живио народ!“ Указ је просто гласио: „да се читањем овог указа у наше име објави: да се закључују седнице првог редовног састанка друге периоде Народне Скупштине“.

Влада је формално утекла из Скупштине. Како је то све мирније и ако хоћете савесније, у своје време, вршио Никола Христић, који је (1883.) захтевао и сачекао читање указа, ако већ није (као 1888.) послао комесара, да Скупштину затвори. С тога

"је сад један посланик и тражио: да се стави у записник, да је

влада отишла и да није хтела чути указ Краљев. Сиромах Ђ. Симић, који је оваплоћење пристојности, дочекао је да му и један Ранко Тајсић каже, да није био довољно исправан кад се чита један указ Краљев! А већ, колико је Ранку Тајсићу мио био овај