Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

2252 ЖЕВ. ЖИВАНОВИЋ

указ, лако је погодити. Састанак је ове Скупштине, са још неколико опроштајних речи од стране потпредседника Катића, завршен у 5 ч. по подне, 12. јануара 1894. г.

Није било више ни Радикалне Владе, ни Радикалне Скупштине; јер и ако је она само „закључена“, а не у исти мах и растурена, знало се већ, да се она у овом саставу више неће састати. То је био нестанак и последњег трага првоаприлских радикалних творевина, и крај радикалне владавине на подуже време.

У томе погледу била је ситуација јасна. Али је остао још један траг из првоаприлских догађаја. То је била судница Државнога Суда, у којој су још све једнако саслушавани и суђени Ли"берални Министри. Претрес, који је почео 9. децембра пр. год. још је трајао и био у пуном јеку.

Истога дана, каља је 12. јануара био овај кршу Скупштини, читао је пре подне, бранилгц мин. војног Богићевића, адвокат Тихомир Ј. Марковић, своју лепу „Одбрану“, коју је наставио и сутра дан, 13. јануара. Одбрана, која је уједно била и напад целокупне радње радикалне и у влади и у Скупштини, и пре и после „првог априла“, била је дело потпуно и убедљиво, којим се износила сва осветољубивост и партизанска тесногрудост, којом су Радикали, сложно и једнодушно, хтели да овом оптужбом просто придаве своје политичке противнике. Одбрана је по прочитању, раздавана слушаоцима.!' Поред нсказа и одбрана оптужених Министара, одбрана Тихомира Ј. Марковића била је потпуно резиме целог овог процеса. Кад је она читана, није се знало, да је та Одбрана уједно и завршни акт целога овог тенденциозног процеса, који је у суштини био само једно ружно мрцварење и онако мучки оборенога противника.

Четврти дан после тога, објављен је у „Српским Новинама“ овај акт:

„Користећи се правом, који нам даје члан 50. Устава, амнестирамо г. гг. Јована Ђ. Авакумовића, генерала Ант. Богићевића, Димитрија Стојановића, Косту Алковића, Стојана Ребарца, Живојина Величковића, Светозара Гвоздића, Јована Ђорђевића и Велизара Кундовића, бивше Министре, а за дела, за која су одлуком Народне Скупштине од 4. августа 1893. оптужени и наређујемо: да се сваки даљи рад Државнога Суда по истој оптужби обу"стави. Наш Министар Правде нека изврши овај указ.

16. јануар, 1894. г.

у Београду. Александар, с. Рр. Министар Правде

Андра Ђорђевић, с. Р.

: Поводом оптужбе либералних министара, сем стенографских бележака са „Скупштине у лето 1898., сем свега што је изашло у либералном листу „Српској Застави“, савремена је литература обогаћена тим поводом са трн књиге, које су, по реду одбрана, постале н носе наслове: „Одбрана Ј. Ђ. Авакумовића и Ст. Рибарца“; „Моја одбрана“ од Д. Стојановића, и „Одбрана“ од Тих. Ј. Марковића. Јеолективан акт свију министара, предат Скупштини, као заједничка њихова одбрана, штампан је у „Срп. Застави“, но није отштампан.