Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 9258:

Два дана доцније, 18. јануара, завршио је и Држ. Суд свој рад, давши тиме и сам следства предњем акту Краљевом, и на томе свом последњем састачку, већином гласова решио: да Државни Суд, на основу указа Њ. В. Краља, који има уставну форму, обуставља свој рад, остављајући Председнику, да са актима по закону поступи,

Мањина (од 6 чланова суда) из непомирљивих радикала, придружујући се протесту члана скупштине и известиоца истражног одбора, а у једно и држ. тужиоца по оптужби министара, изјаснила се: да оваква обустава није предвиђена законом 0 министарској одговорности; прима к знању наредбу и по гласу устава обуставља рад, с тим, да Председник Држ. Суда преда акта Народној Скупштини, кад се ова састане, као и акт о обустави започетог рада.

Ово је било последње усиљавање непомирљивих с једне стране да одрже своје, и ако у њиховом мишљењу нема изричног одупирања горњем акту; но и толико колико је обелодањено „протеста“, било је са њихове стране колико тек да спасу привидност у тренутку, кад је Радикална Странка потлунце била изгубила земљиште под ногама, и сама се почела бринути за себг и своју рођену сигурност.

Излишно је овде наводити, како је овај акт пропраћен у »Одјеку.“ Ту је неодговорно, без потписа, а на рачун одговорног уредника, речено много више. Важна је само напомена, која је том приликом учињена: да је од Радикала раније тражено да суђење либ. министара обуставе, али да они вису хтели наићи на то („Одјек“ бр. 13, од 18. јан. 1894; чланак: „Амнестија либералних министара“),

За ово време од закључења Скупштине до „аболиције оптужених министара“ — како је горњи акт назват — задржавали су се у Београду и разрешени радикални посланици. Они су спремили још један последњи акт. И пад Владе и закључење Скупштине није им некако испао довољно демонстративан и еклатантан, зато су радикали гледали да то накнаде бар још једним актом којим су се ограђивали од оног што је прошло, и ангажовали будућност опет за се.

То је била „Изјава клуба посланика народне Радикалне Странке“, објављена 16. јануара, у бр. 12 „Одјека“. Изјава та носи 106 потписа посланичких (са министрима, осем Пашића),

Изјава у целини гласи:

„Клуб народних посланика радикалне странке, у својој седници од 13. ов. м-ца већао је о узроцима изненадне политичке кризе у нашој отаџбини, па је своја саветовања свео на ово што иде:

Узев у обзир:

Да је великим чином од 1. априла краљевом прокламацијом повраћена уставу пуна сила и важност; да је земља од тога великог догађаја изведена из опасних заплета и трзавица, и, уз суделовање Нар. Представништва, поведена путем чисте уставности