Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

254 жив. ЖИВАНОВИЋ

и парламентарности; да је овај светао и срећан почетак владавине Њ. В. Краља Александра, који је земља у толико прилика одушевљено поздравила ометен последњом и изненадном и ничим не. оправданом уставном кризом; да је парламентарна влада из радикалне скупшт. већине, свесна своје дужности, давањем своје оставке, најодсудније протестовала против свих покушаја, који су ишли на то, да се у нашој домовини поткопа темељ правилном уставном развијању; да је прекидом скупштинског законодавног рада, Нар. Представништву одузета могућност да својим суделовањем помогне да се Србија из ове опасне кризе изведе — Клуб посланика народне радикалне странке изјављује:

1. Доласком својим у Србију бивши краљ Милан погазио је свечано дату реч, да у земљу неће никад долазити, и повредио је један специалан закон, који се може укинути или променити само на назин предвиђен Уставом (чл. 117);

2. Свако учешће бив. краља Милана у јавним државним пословима, противно је Уставу, пошто се он свечано одрекао не само свих права члана краљевског дома но и права српскога грађанина;

3. Бављење у Србији бив. Краља Милана у оваквим прили“ кама угрожава спокојство народа и поколебава веру у стабилност престола Краља Александра, коме смо дужни сви да служимо верно и одано;

4. Свако утицање на суђење Државнога суда и обустављање његовог рада, противно је Уставу (чл. 140);

5. За све ове и овакве радње, као и за штетне последице, које би из њих произашле за земљу и престо, стоји одговорна влада од 12. јануара, која је дошла на управу земље непарламентарним путем;

6. Народни посланици, чланови скупштинског радикалног клуба, свесни своје посланичке заклетве, решени су, да и сада, као и увек до сада, истрају у обрани Устава и Закона; они ће, стојећи на чисто уставном и законском земљишту, ставити томе у службу сву своју снагу и преданост, тврдо верујући, да се само тако служи истрајно и патриотично интересима земље и престола“.

Посланици радикални, под штитом неприкосновености, бацили су у овој „Изјави“ своје погледе на једва девет месеци назад до „првог априла“, који они и сад још називају „великим чином“ и „великим догађајем“, као што су сутра дан по „првом априлу“ и Краља називали „Великим Александром“. Али, кад би они могли, хтели и смели да зађу у мало дубљи кут своје савести, они би сад могли видети: да и Намесн“штво, и ако је по нечем и слаба форма владавине, није ипак најгора. Сад би они могли путем упоређења узрока и последица, доћи до закључка: да су захтеви Краљевих Намесника, по смрти намес ика Протића, били израз само поштених и лојалних смерова. Али уображење о својој свемоћи онда, и незајажљиво властољубље после тога, одвели су их на јатаковање „великом догађају“ и оном истом бившем Краљу Ми-

гара ара ке