Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

КРАЉ МИЛАН ОПЕТ У СРБИЈИ 255

лану, на спрам кога немају сада довољно речи ограде, па и погрде. А што они овом приликом и „великом Александру“ не кажу оно што мисле, то је само још привидно одржавање чисто парламентарно-уставног гледишта: да Краљ не може бити ни за шта крив, ни одговоран. Будућност ће показати, и за Радикале и за Краља Александра, колико су они и он, били у истини и уставни_ и парламентарни.

Довде је пак несумњиво констатована истинита или привидна наивност Радикала, да је „први април“ био за њихов рачун, и да су они, после обарања Намесништва, Либералне Владе и Странке, једини господари ситуације. Сад се видело, да су они рђаво рачунали. Више и јасније но у овој „Изјави“ клуба посланичког, дали су Радикали израза своме разочарењу кроз „Одјек“ (бр. 14, од 19. јануара) а у чланку, коме су дали важан наслов: „Владаочева права и Радикална Странка.“ „Да је Радикална Странка — вели се у том чланку — била смотренија, па да није држала отворене капиџике, те да кроз њих пролазе Гарашанин и она сплеткашка котерија, и у двору кроје планове иза леђа њених, противу Устава и права народних; и да је Нар. Скупштина била мало пажљивија па да, у таквом стању, не одобри буџет за целу годину још пре Божића сад би се мало друкчије разговарали, па би и Господин Отац мало у друге жице ударао...“

Но све је ово било задоцњено. Ово су изрази празне утехе за све оне, који су у губитку, који изгубе битку и тврде позиције, које су сматрали као неосвоиве. „Господин Отац Краљев“, како у том чланку радикални лист титулише бив. Краља Милана, мирно је седео у Двору и кројио планове: шта ће и како ће даље» Јер ово што је до сада било, само је почетак ономе што ће тек доћи.

Ш.

Једна изјава Јов. Ристића по повратку краља Милана. Обреновића „церићи“ и остало. — Но пре, но што пређемо даље, ваља нам се уставити на једној личности, која изгледаше за све време од 1. априла 1893 повучена са политичке позорнице.

То је био Јов. Ристић, бив. Краљевски Намесник.

Долазак бив. Краља Милана у Србију учинио је да и Ристић изађе из резерве. И то је било баш ових дана. Краљ Милан у своме походу да заузме у Србији напуштене позиције, узео је ту тактику да једне штити, а друге да напада. Радикали су, као што знамо, били њему први на ударцу и са њима је свршено како је свршено. Сви други, и Либерали и Напредњаци, били су они, на које је „Стари Господар“ бацио око као и на резерву, која има да прихвати ситуацију, коју је он почео стварати. Само је један човек био изузет — и то је био главом Јов. Ристић. Мало је било бив. Краљу, што је заједно са својим сином, Краљ. Намесништво, а с њиме и Ристића на онако нечувен начин сурвао; он је у својим нападима ишао даље. Он је желео, да нападајући бив. првог Намесника, себе рехабилитише у очима Европе. У „очима Европе“