Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

22 жив. ЖИВАНОВИЋ

"измене од тог времена до абдикације краља Милана, доминирала је ова фатална конвенција, наравно и поглавито онда, кад је ваљало владу из Напредне Странке — чији су министри ову конвенцију и потписали — заменити владом из опозиције либералне, радикалне или њихове заједничке.

Но кад је у глави краља Милана сазрела мисао о абдикацији, он је желео да та конвенција, закључена прво на десет година, потраје и после његова одступања. Стога је на двадесет дана пред абдикацију тргжио од аустро-угарске владе, и добио једну допуну њену 28, јануара (9. фебр.) 1889. год.

Али краљевска власт имала је прећи на Намесништво са Ристићем на челу, а долазак Радикалне Странке на управу земље био је ван питања. Допуна од 28. јануара и односила се на продужење конвенције и допуну ту је извршио сам Краљ стављајући и будуће Намесништво и владу пред свршен чин.

Но Краљ је хтео на неки начин изнудити пристанак првог Намесништва на конвенцију. То је имало бити у нарочитом писму, које би Ристић упутио Краљу — али чији је концепат написао сам Краљ, на француском, очевидно да то писмо покаже аустроугарском посланику.

Но Ристић, изгледа, није хтео ставити свој потпис на туђ концепат, и полагао је на то, да о тој конвенцији даде мишљење речима које он налази за сходне. Краљ је био нестрпељив, што се види из једног његовог писма од 29. јанугра 1889. које без уобичајеног наслова: („драги г. Ристићу,“) одмах почиње:

„Ја вас апсолутно молим да прекинемо препирку, око једног формалног питања у тако важној и крупној ствари. Нерви су ми и иначе доста раздрагани (7!) самим тим крупним решењем (мисли на абдикацију) и непријатно ми је у опште, драги г. Ристићу, много о томе дискутовати. Стога вас молим, да писмо буде онако како сте синоћ пристали већ у редакцији и француски редиговано, Сви обични обзири ишчезавају, пред далеко већим, осигурати будућем стању ствари (подвучено), веома (следећа реч зечитка). Форма је сад споредна ствар. Свако отезање у тој ствари могло би се сматрати као неискрен рад било с ваше, било с моје стране, и много шта компромитовати. С тога пошљитеми молим вас у јутру писмо онако како смо се синоћ споразумели“.

Ипак се концепат писан руком Ристићевом разликује од концепта краљевог. Но писмо, којим се конвенција сматра као свршен чин, дато је Краљу.

Тиме није била свршена и сама ствар.

Ускоро после абдикације, аустро-угарски посланик по налогу своје владе, упућује свој тројици намесника ноту од 15 марта 1889., с позивом на конвенцију од 28 јуна 1881 ињену допуну од 9. фебруара текуће године. Посланик даље вели, даи ако ц. и кр. влада „не сумња ни мало о верности, с којом ће Краљ. Намесништво испуњавати међународне обвезе, које је Србија утврдила у правоваљаној и одговарајућој форми под предходном владавином, као ни о стара-