Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

ГЕТЕ "А 1 У ИВ = 1

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 85

свему, доцније („Видело бр. 56. од 17. маја) јавила и једна веома објективно написана „Званична исправка“, састављена према актима, а издата под 18. априлом тек. год. од стране ком. дунав. дивизијске области и места, генерала Анте Богићевића, који је у време атентата и кад су вршена затварања и ислеђења (1882 и почетком 18883) био командант беогр. тврђаве.!

Сва ова писма, објашњења, исправке, чланци, веома су доприносили ка осветљењу расположења, у коме су се духови у Србији налазили, са знатним, уз то, одјеком и у иностранству. Разрешени од обзира, које је налагала пажња према себи и према владаоцу, сад, после абдикације, у толико су речитији били: и бив. владалац и бив. министар и новине. И ако је се све ово тицало већ минулих догађаја, било је ипак врло потребно, да се кронолошки истакне у времену, када се све ово и јављало.

ХИ

Декларација Краља Милана пред. Нар. Скупштином. — Ми смо и иначе у сезони службених саопштења, владиних демантија и изјасњења високих личности, лично и полуслужбено. Донекле је, у току пр. године, томе давао повода Краљ Милан и његова посла; а по одласку његовом, као што смо видели, у тој га је улози одменила Краљица Наталија, са својим „меморандумом“, чему су, као одјек биле, после разне белешке, коментари и инсинуације заинтересоване и незаингересоване, домаће и стране штампе. То је Србију довело у незавидан положај, да се о њој говори и пише по свој Европи.

Довде смо већ видели, шта је у томе правцу све учињено у јавности.

Но било је и других питања, које је нарочито истицала Намесништву и радик. влади ненаклона штампа, чинећи наговештења, која су у публици са толико више вере прихватана, што су била неодређенија.

Једно од тих питања, био је и „Тајни уговор“, који је, као, Намесништво „закључило“ са Краљем Миланом, о абдикацији иу

! У тој у многом погледу интересантној исправци, која је, по актима, осветљавала једну доиста мистериозну историју уназад за неких више од десет година, стоји, између осталог и ово:

„1. марта (1883) између 7 и 7'/, часова изјутра, предстао је на рапорт дежурни градски официр и изјавио команданту града: да је се синоћ, измеђуби 7 часова истога вечера обесила у свом затвору Лена Книћанка и да је између 7:/, и 8 часова (тако хитно!) истог вечера однешена на колима, кроз Видин капију, у варошку болницу. У исти мах јавља: да је О овом сазнао исте ноћи тек око 127/, часова, кад је са патролом обилазио страже, од начелника страже, који му је, поред овога још и то јавио: да је имао наређење од иследнога судије (Ил. Мојсиловића, угледног и оданог члана Напредне Странке), да о овом случају не јавља никоме, па ни дежурном официру, све док исти не дође да страже обиђе“. — За то опет, и са оваквог старања иследног судије о погинулој, исправка констатује, између многих интересантних околности, и то: да командант града није хтео ни прага прећи, затвору, када је знатно доцније позват, да са ислед. судијом „учине увиђај“ на месту вешања. Командант је тиме судији оставио и сву одговорност за овај „случај.“