Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

88 жив. ЖЕВАНОВИЋ

стараоцима цивилне листе малолетнога Краља Александра ! ставити на расположење Краљу Милану [ суму од тридесет хиљада (30.000) дичара месечно и то код банке, коју буде он одредио.

Јов. Ристић, с. р. — Милан, с. р. К. С. Протић, с. р. 7. Белимарковић, с. Рр.

Овај докуменат, објављен скоро на две године после својега постанка, и ако није био нов за владу, која је образована истог дана, кад је (23. фебруара 1889) овај докуменат постао, био је нов за ширу јавност.

Његово објављивање учинило је беспредметним сва изношења о неком „Тајном уговору“.!

Кад се сваки у мислима пренесе у дане абдикације; кад се стално држи пред очима чл. 72 самога Устава, којим је Краљ Милан знао осигурати свој положај на случај абдикације, која је у његовој глави била сазрела кад је Устав прављен — увидеће, да према фактичком стању ствари, „Протокол“ од 23. фебруара 1889 не даје ништа ново ни особито Краљу Милану; али има неоспорно ту добру страну што одношаје ближе регулише, и што је, поред једностраних прокламација и писама Краља Милана, која је он само лично издао поводом и на дан абдикације, први државоправни акт о самој абдикацији, који су потписали и нови носиоци Краљевске власти, заједно са Краљем, који ту власт са себе скида, и преноси је на сина, у колико је она наследна, и на Намесништво у колико је оно фактички носилац Краљевске власти, до пунолетства Краљева.

Акт од 23. фебруара 1889, јесте дакле у том свом делу акт од велике важности и диктован је положајем и приликама.

Његово објављивање пак имало јеу првом реду тактички значај. Али, оно је, без сумње, имало и тај значај, да у јавном

мњењу обележи и обостране положаје. Сам акт добио је своје поткреп-

љење у идентификовању владе са њиме, што је у наведеном распису Министра унутрашњих дела јасно констатовано. Али би онда било на први, површан поглед, необјашњиво:

: Али је обзнана овога, дотле широј јавности непознатог акта, имала у Скупштини и један епилог. То је била интерпелација, коју је поднео М. Гарашанин (5. фебруара) и одговор председ. министарства на ту интерпелацију 30. марта. Одговор је био прибран и кратак и на тенденциозно постављена питања, одговерио је негативно. Гарашанин, који је тада био усред унакрсне ватре у полемици сбив. Краљем, употребио је ову прилику да, „незадовољан одговором“, продужи и У Скупштини своја лична разрачунавања, но без успеха. Испади његови противу либерала, које је узгред такође напао, омогућили су посланику Ст. Рибарцу, да му врати с интересом, износећи опачину Гарашанинове владавине. После и другог говора Председ. Мин. Пашића, који је нашао да је протокол био „природна последица“ једног таквог акта — абдикације — Скупштина је, игноришућа предлог М. Гарашанина за резолуцију, прешла на прост дневни ред.