Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

= о а ~

КРАЉЕВСКО НАМЕСНИШТВО 89

зашто је на сам дан објављивања овог „Протокола“, 16. јануара 1891 одступио мин. унутр. дела, Јов. Ђаја, који је, уз одликовање Таковским крстом реда, упућен у Држ. Савет (а замену примио М. Кр. Ђорђевић, министар правде). _

Па ипак, ово није било случајно, а још мање казна мин. унутрашњих дела за ову објаву „протокола“.

Ђаја је представљао у кабинету Саве Грујића струју одлучнијих мера према штетним утицајима, који су долазили од супарништва Краља Милана и Краљице Наталије. Својим повлачењем из кабинета, он га је ослабио; он је повукао и његово скоро одступање.

Као што знамо, промена владе доиста је и била после двадесет и пет дана: 11 фебруара 1891. Саву Грујића заменио је Ник. Пашић, и тек одступели министар унутр. дела, Ђаја, опет се враба у нову владу, на старо место.

Изјава нове владе у Скупштини наговештавала је јачу акцију у циљу расправљања краљевско-дворске кризе.

То је се осетило и на барометру Краља Милана у Паризу; он се одједном креће отуда, и као што знамо, у очи 22. фебруара 1891 год. већ је био у Београду. Тако су се — као што смо напред већ рекли — нашли сви скупа: и бив. Краљ, и бив. Краљица, и Народна Скупштина, и нова Пашићева влада,и Краљевско Намесништво. С обзиром на све оно, што се до сада догађало, морало се нешто крупно свршити, и што је предстојало да се обелодани. Прошло је нешто више од месец дана, како је Краљ Милан дошао у Београд. За све то време одиграла се знатна закулисна борба, која је, најпосле, донела један резултат, каквом се, можда, није с почетка могао нико надати.

Тај се резултат огледао у следећем акту, који је, у облику писма, а од стране Краља Милана упућен Краљев. Намесништву:

„У Београду, 30. марта 1891. „Господо Краљевски Намесници,

„Протекло је више од две године дана, како сам уступио добровољном абдикацијом престо своме законитом престолонаследнику, БЊ. В. Краљу Александру ! и Вас наименовао, на основу мога владалачког права, сходно опредељењима чл. 70 устава краљевине, за Краљевске Намеснике,

„Од 22. фебруара 1889, па до сада ја сам се већином бавио у иностранству, и поред мојих јасних и несумњивих уставних права, да пребивам у Србији. Нисам живео стално поред мога узвишеног и љубљеног сина, и ако ме, уз очинске осећаје према Краљу, везују лично за Србију драге успомене из прошлости нашега дома и моје.

„За слободу њену стекли су моји славни претци много заслуга; за време своје владавине, захваљујући потпори дичне српске војске