Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 3, Краљевско намесништво по абдикацији краља Милана и прва половина владавине краља Александра I : 1889-1897.

90 жив. ЖИВАНОВИЋ

и српског народа, као и симпатијама великих сила, био сам лично толико срећан, да Србију уведем у коло самосталних држава, увенчаних Краљевском Круном, а оставио је са проширеним границама и са установама, које носе печат напредних установа савремене Европе.

„Па ипак ценио сам и мислио, да је моје одсуство морална последица моје абдикације, да у владалачким домовима упоредо са родитељским осећајима има дужности према Краљу и Господару исто тако светих, племенитих и узвишених, које потичу из државних разлога. |

„Право своје старања о васпитању малолетног Краља вршио сам на начин и путовима, из далека као из близа, какови одговарају великој одговорности, коју носим пред именом свога заслужног дома и пред историјом Србије.

„Васпитање Њег. Величанства упућено је данас правцем, који обећава Србији темељно спремног и зрелог владаоца, задахнутог осећајима дужности према своме задатку, својој држави, готовог да цени потребе овог времена, у којем је позван да управља судбином Србије. Млади и чили огранак нашега дома Александар !. поред обилатих дарова ума, којима га је провиђење обдарило, рођен у судбоносним данима за српску државу, одрастао, окружен љубављу и оданошћу народном, јесте и биће најбоље јемство за унутрашњи и спољни мир, сталан државни развитак. Сви су моји трудови смерали на то, да спремим Србији владаоца потпуно задахнута духом, који би црпео своју моћ и снагу у потребама српске државне мисли и жељама народа, који би одговарао оном стању, које је у Краљевини створено последњом услугом, коју сам као владалац учинио своме народу, испунивши његову толико пута изражену жељу, давши му са његовим свестраним суделовањем нов Устав.

„Сходно свечаном овом обећању пред целим народом, ја сам се, далеко од сваке политике, старао само да докажем, да сам највернији поданик Краља од Србије и да никаквим својим радом нећу да утичем ни посредно ни непосредно, на развој унутрашњих и спољашњих односа српске Краљевине, као год што и никакву одговорност не могу носити за земаљске послове,“

После ближих изношења својих мотива за акт абдикације, Краљ Милан прелази ближе на главни циљ ове своје изјаве: Господо Краљевски Намесници, „Данас, после две године дана, с поносом могу рећи, да сам био и остао веран свечано заданој речи. „Но, од свога ослобођења па до данас, српски народ у разним револуцијама и потресима, који су толико смели правилан његов развитак, а разним стицајем околности, доведен је у искушење, да може у својим бившим владаоцима гледати пргтенденте, | вадахнуте осећајима личне амбиције. 5 „И данас се у Србији о мени тако мисли, говори и пише, и | ако се зна да сам се својевољно одрекао круне. То је факт, коме | треба тражити очигледног лека. Виши интереси Краља од Србије |и српске државе то неминовно захтевају.