Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

10 жив. ЖИВАНОВИЋ

Па и чланови владе, која је дошла после пада Радикала,

имају сви своју партијску политичку прошлост, па и своје политичке преддиспозиције и симпатије, што ће се даље на делу посведочита. Нису дакле ни онп били неутрални; а дошли су на нове положаје по личном одабирању самих Краљева, без неког свог програма.

По ономе пак, што је, као што пемо одмах даље видети,

стављено као задатак нове владе, изгледа, да Краљеви, одбацујући партијске владавине, заснивају нову владавину на комбинацији умерених елемената. Којимг то ће догађаји тек показати. Тако схваћена промена од 11. октобра 1897. чини један прелом у владавини Краља Александра, од којега настаје њена друга, у многоме од прве различна половина. С обзиром на ту главну црту ове промене, ми смо у наслову

и дали израза тој разлици означујући нову владавинску систему,

као комбинацију умерених елемената, којом отпочиње књига 1. ове историје.

[|

Кабинет пр. Владана Ђорђевића и како је примљен. Влада пак од 11. октобра 1897. године имала је овај лични састав:

Председник Министарства и мин. иностраних дела др. Владан Ђорђевић, министар финансија Стеван Д. Поповић, привреде Сима Лозанић, просвете и цркв. послова Андра Ђорђевић, унутрашњих Јеврем Андоновић саветник, правде Коста Н. Христић, грађевина генерал Јован Атанацковић и војни пуковзик Доагомир Вучковић.

Но поред указа о саставу нове владе и разрешењу дотадање, „ванредни“ број „Српских Повина“ од 11. октобра донео је, пре указа, на челу своме и с. р. писмо краљево, а адресовано на др. Владана, као „изванредног посланика и опуномоћеног министра при двору Њ. Цар. Величанства Султана.“

Но, како и ова влада и нови програм, који непосредно од Краља потиче, доиста обележавају велики прелом у политици, то ћемо из овог посла навести главне мисли:

„Драги господине Владане Ђорђевићу, Последњи догађаји на истоку и посведочена решеност целе Европе да очува мир, створили су за Србију и могућност и дужност, да сву своју снагу посвети решавању питања, која могу осигурати финансијску, привредну и војву моћ Србије.

Ову епоху осигуранога мира у Европи ваља Србија да употреби на то, да престане са бесплодном политичком партизанском борбом, у којој је изгубила и сувише драгоценога времена за народни и државни напредак, да утврди ред и законитост у земљи, савесном = према свима и свакоме беспристрасном администрацијом, безпрекорним судством, које би доказало да је закон вазда највиша воља у Србији, савесним вршењем свију државних обвеза, решењем чиновничког питања, реформом народне просвете на начин, по коме сви школовани људи у Србији не би били упућени једино на живот од држ. службе.