Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ. 1

Радећи овако, ми ћемо највише допринети стишавању политичких страсти у земљи; јер без тога се уставно питање не може решити правилно, већ само у правцу једностраном, а то би било противно животним држ. интересима.

Мени је Србија преча од свега осталог. |

Да Србија буде снажна и угледна у свету, то је идеал, који ми је остао у аманет од мојих предака и коме ја хоћу да посветим цео мој живот.

Да бих могао радити на остварењу тога идеала, ја се обраћам на ваше осведочено родољубље и на вашу верност Краљевском ми престолу и поверавам вам тешку, али части пуну мисију, да ми саставите владу, која дели моја горе означена убеђења.

Задатак, који ће имати моја нова влада, тако је огроман, да га никаква људска сила не би могла извршити без осигуране сталности у државним пословима, без потребног времена.

Ја новој влади гарантујем ту сталност система и све потребно време за успешан рад.

У Београду Ваш благонаклони 10. октобра, 1897. год. Александар с. р.

Према овом писму и састављена је нова влада. Горња имена сама собом казују, да су чланови њени у првом реду, како смо већ напред рекли, пријатељи Краљевски, махом и пријатељи Краља Милана, министри из ранијих кабинета, који су у томе погледу издржали сигурну пробу. По својој политичкој прошлости, већина их је из редова бивше Напредне Странке, а само је Јеврем Андоновић либерал, и то из групе „независних либерала“ (о којима знамо ближе из Књ. Ш.) али за то је њему за евентуалне изборе поверен најважнији портфељ министра унутрашњих дела. Једном речи, нова влада била је негација свију активних Политичких Странака, како оних, против којих је била управљена, тако и оних, на које се мислила ослонити у току времена.

Само писмо Краљево не потребује коментара. Оно је резиме свију дотле исказаних погледа, нарочито од јануара 1893. године од када је у главном и отпочео т. 38. „лични режим.“ Уставно питање, још у јулу, у говору Краљевом радикалној Скупштини при пријему у двору, везивано за „сређеност прилика на Балкану,“ сад је условљено, стишавањем политичких страсти“ у земљи. Влада је, у осталом, за се бар, имала чисту ситуацију, у колико је имала да рачуна на потпору и озго, а према неслози и исцрпелости партија, то је сад био и најпозитивнији ослонац за њу. До сад је влада стајала ззмеђу владаоца и народа, а сад је владалац у неку руку стао између народа и владе. Сва је иницијатива прешла на њега. Постепено растећа превласт владаочева, почев од „првог априла“ 1898. достигла је своју кулминацију, и, докле је до сад владалац употребљавао, наизменце, поједине странке да једна другој саломи крила, сад их је све сматрао као сломљене и