Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

20 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

с Либералима, којима је на челу стајао до скора од оба Краља нападани Ристић, осујећење помирења у Странци дало им је повода, да и ту комбинацију напусте, пошто је све оно што је се десило о збору од 17. априла 1897. год. изнело потпуно расуло у духовима у Либер. Странци и видело се, да више нико у њој није господар. Док је Ристића спречавала слабост да употреби сав свој

утицај, дотле су сепаратистичке тежње либералних адвоката, у

уображењу да се ствара нешто ново у Странци, таман уништиле сву дотадашњу још дотрајалу хомогеност, а с тим и сву отпорност према покушајима, који су се већ и до сад показали као довољно јаки, да у Либералној Странци створе и одрже расцеп. Људи из групе „независних либерал“, чија је добра воља и пружена рука за измирење онако непромишљено одбијена, с правом су се сматрали од сад као сасвим разрешени од свију обзира. То се знало добро и у двору и с тим се рачунало. Јеврем Андоновић постао је министар унутр. дела. Онај утицај на даљи ток послова у погледу Либер. Странке, који је осигуран „независним либералима“ по свој прилици мучно ће се одолети и свом ажилношћу и самих крајњих елемената у Либер. Странци. То се могло осећати и предвидети. —

При свем том, заузет је одсудан положај према новој влади и томе је дато несумњива израза у напред поменутом чланку „Српске Заставе,“ који је потицао из претходне оллуке Глав. Одбора. Ваљало је спасти што се још дало спасти. У колико је промена од 11. октобра 1897. била управљена у првом реду противу Радикалне Странке, у толико је она бар посредно, била повољнија за Либералну Странку. За хатар радикала, који су се у свимадосадашњим приликама показали и као лоши савезници и као искључни политичари, који су свуда сузбијали либерале, ови нису ни могли ни хтели више жртвовати ни једну своју партијску корист, ако би се само дала прилика да је имају. Али сад је настао онај велики и тежак проблем, који је и народ оличио у познатој пословици: „ИМ вуци да буду сити и стадо на број,“ то јест: И да Либерална Странка успе и да очува своју самоопредељеност, иницијативу и самосталност, тако, да се после постигнутих успеха ипак јави као чињеница о којој се мора водити рачуна, и којој ће се у даљим консеквенцијама, жртвовати цела или у де ловима и сама влада 11. октобра, која, партијско-политички сматрана, као што смо рекли, није била ничија, сем лично Краљева. Он ју је без обзира па Странке саставио, он јој је дао Програм, он јој је крчио пут својим изјавама и целим својим поступањем како у ситним тако и у крупнијим приликама. Једном речи: Краљ је узео све у своје руке, а Влада је била прост извршилац његове воље. Стара девиза: „Ко није са мном, тај је противу мене!“ беше постала и Краљу водиља у његовој владавини, како ју је он инаугурисао и лично, и с оцем заједно почео изводити.

Како ће се кроз све ове изукрштене путове изаћи на чистину, то беше доиста тешко питање и за Либералну Странку, која поврх свих тешкоћа беше у самој себи у дубини разједињена и несложна.