Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

30 1 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

у децембру 1896. — када су, оба пута, Радикали показали своју "осионост и своју вечиту искључност.

( „Сад би им се мало политичке слоге — вели сеу том чланку „С. 8.“ а на адресу Радикала — сад би они опет све понова предали забораву; сад су готови да пруже руку својим пол. противницима — једном речи, сад певају своју стару сиренску песму, која је Либерале увек чега било стала, кад год су јој веровали. Али, нека и они знају једном: да се са лажом може цео свет проћи, али да се не може натраг вратити. Вероломством и обманама никад се нису постизавали трајни успеси; а ако има чега трајног у томе, то је онда само све ужи крај свога рођеног покрета, а стим и све ближи примицај оној опасној тачци, одакле се обично, без поврата пада у суноврат. 10 је морал из сваког политичког неморала, па био његов носилац ко му драго. Како онда могу радикали држати да ће они бити изузетак од тога вековима потврђеног правилар Али зашто не» Кад они имају образа да за своје безочности криве Либерале и њихова вођу господина Ристића, шта има, онда, што они још нису кадри рећи, а да не поцрвене“

Ка последњим врстама овога навода из чланка „Срп. Заставе“, у погледу Јов. Ристића, после свега што знамо, није нам нужно понова и наводити, да је и 1882. и 1883. и 1887. и 1888. при промени Устава, као и за време Намесништва, и 1896. и 1897., Јован Ристић био увек онај међу Либералима, који је имао према Радикалима својих слабости, и који је бид увек први, који је се желео с њима срести на политичком пољу, чак и онда, кад многи међу Либералима нису то хтели. У свима тим приликама, кад год је Ристић имао да бира између Краља Милана и Радикала (изнесеним у Књ. Ши Ш овога дела) Ристић је на свој одмерен и недемонстративан начин, изабрао Радикале. А како су му они били захвални за тор И сад, кад је и Ристић поучен и намучен тако жалосним искуством, морао једном и он Радикалима окренути леђа, он је заједно са већином својих пријатеља, био предмет најбезобзирнијих увреда од стране радикалне. Таквим својим држањем Радикали су могли дати само јачи потисак Либералима, да према својој увиђавности и неоспорно тешком политичком положају, иду правцем радикалима супротним, све једно, кога ће још тим правцем срести или стићи,

Најпосле, у овој вреви од препирке, изађе и указ од 14. марта 1898., којим се дотадашња Народна Скупштина распушта, са напоменом, да ће се нови избори наредити „особеним указом у времену прописаном другим одељком члана 78. устава земаљског“. Распуштањем Скупштине пребачен је у историју и последњи остатак радикалне владавине из 1897. године. Влада је све одлучније ишла на дело. Краљеви су давали све већи потисак догађајима стављеним у покрет променом од 11. октобра пр. године.'

! За неко само кратко време Краљ Александар био је ометен у своме свакидашњем раду. У марту 1898. Краљ је у својој 22. години оболео од мраса (тог-