Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

32 жив. ЖИВАНОВИЋ

над гробом његовим у Саборној београд. цркви подигне „леп угледан и достојан споменик — достојан њега и благодарног му свештенства“. Тај је споменик доиста и постављен над гробом његовим, где се може и видети '.

Митрополит Михаило важио је као значајна политичка личност у Србији, а као велики русофил и у земљи и на страни. Као руски васпитаник, он је донео и сву љубав и оданост према великој православној царевини, као што је, обратно, и у Русији Митрополит Михаило уживао опште поштовање свију редова, до саме царске палате. Свака његова порука или молба, радо је примљена и извршена, од чега су видели користи многи Срби, ђаци и иначе. Његов је црквени идеал била православна Русија, у којој је, у кијевској дух. академији и добио своју вишу богословско-философску спрему (свршио је школу: 1858.), а одмах за тим, по изјављеној својој жељи, 29. марта 1853. примио тамо и монашки чин, заменивши своје световно име „Милоје“ са духовним „Михаило“. Постригао га је ректор Дух. Акгдемије, епископ Антоније. Дошав у Србију, за митрополита Петра, млади духовник Михаило постане професор Богословије (основане 1836.) за догматику и омилитику; и већ исте године, 1854. на дан Св. Параскеве, 14. октобра буде посвећен за епископа шабачког.

Дошла је бурна 1858. година, која је уз све друге промене учинила немогућим и енергичнога митрополита Петра, који се као важан учесник у прогонству Милоша — после двадесет и пет година архијерејске службе (1833—1859), уклони сам из земље, и добивши место владике горњо-карловачког, умро је 22. септембра 1864. у сремским Карловцима, а сарањен у Крушедолу. Пред смрт је још једном долазио у Београл, одседао у митрополији, и није недостајало на гласовима, да ће чак заузети свој положај, што се даје објаснити доласком на владу већине оних личности, са Ил. Гарашанином на челу, које су све биле ближи пријатељи митрополиту Петру но Михаилу. Но вратимо се попуни митрополитске столице, по одласку митрополита Петра.

25. јула, 1859. Сабор у Крагујевцу избере шабачког епископа Михаила за Митрополита, у његовој 833. години. Ако је митрополит Петар произашао као црквени поглавар личном вољом Кнеза Милоша и из оних бурних времена, Митрополит Михаило је то постао својом спремом, својим чисто духовничким држањем, као личност чисто црквена, у модерном смислу те речи. Ступивши, тако млад,

,Ј

на престо поглавара Српске Цркве, он је служио под свима Обре-

! Али је далеко већи споменик у делима његовим. Примера ради навешћемо само делање његово као председника Одбору за прикупљање прилога пострадалима од поплаве с јесени 1896. године. Од 2. нов. 1896. па до 23. јануара 1898' када је тај рад закључен и на десетак дана пред саму смрт Митрополитову састављен извештај (објављен у „Срп. Нов.“ после његове смрти) скупљено је у нашој малој земљи 290.198.06 динара. — А шта да речемо о неуморном труду и раду Митрополита Михаила, као првог председ. „Црвеног Крста“ у великим ратовима нашим нарочито 1876—78, када су милиони прелазили преко његових руку, сем Србије, и: из свију земаља, нарочито из Русијег