Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

34 жив. ЖИВАНОВИЋ

упражњена места попуњавао новим изборима. Мисао та изнесена је новом митрополиту и владикама од стране владе, а преко министра просвете. Она је означена као нарочита жеља краљева, који је, заузимајући краљевку власт |. априла 1893. застао митрополита Михаила на управи црквеној. -

Како је текао процес тога „измирења,“ како су помирени погледи и једне и друге стране, како је из досадашњих „канон ских“ и „неканонских“ елемената произашло треће, канонски хомогено стање, наше није да овде расправљамо. То је предмет чисто богословских студија и строго црквено научни — за нас је од значаја то: да је 19. фебруара, дакле четвртога дана после потврде новога митрополита, „измирење“ било свршена ствар; и под истим датумом изашли су краљевски укази, којима су сви, и „канон“ ски“ и „неканонски“ архијереји: Инокентије, Сава, Мелентије, Димитрије и Никанор одликовани орденима, као и Министар просвете и цркв. послова Андра Ђорђевић, за свој уложени труд и владин успех у једном дотле тугаљивом питању.

После месец дана, 17. марта, по претходном избору од стране Арх. Сабора, буде постављен за владику нишкога Никанор, бивши владика. ДА још пре истека ове, за Српску цркву на свој начин значајне 1898. године, 12. новембра буде за владику шабачкога постављен Димитрије, пошто је претходном изменом законао цркв. властима (29. јула о. г.) васпостављена, дотле укинута та епархија, а владика Димитрије у очи дача враћања на владичанство, као саветник прво пензионисан.

Је ли овим актом „измирења“ од 1898. утрт сваки траг створенога антагонизма и анимозности, која је владала између „две“ хијерархије, и да ли је тиме постигнут жељени „мир у цркви“, то је друго питање. С погледом на интриге, које су се у току времена јављале у „крилу цркве“ оно што се мислило скинути с дневног реда „измирењима“, као да доиста није престало бити и даље „питање“, и ако не више начелно, а оно свакојако лично. Напади у штампи, у Скупштини, који су и после више година избијали час у овом, час у оном облику, противу овог или оног владике (нарочито Никанора), па и противу самога новог митрополита Инокентија, ипак су, нарочито у овом последњем случају, жалосни преостатци расцепа и супротности, као и нестанка дисциплине међу свештеницима, што се све датира из доба расула из осамдесетих година. Тек како тако, створено је у цркви ново редовно стање, са митрополитом Инокентијем, кога су очекивали нови догођаји.

Ти даљи, сада још и неслућени догађаји, очекивали су новога Митрополита и „измирену“ хијерархију, чији је положај ускоро и материално поправљен, што је изменом закона о цркв. властима (чл. 6.) плата митрополиту утврђена на 15.000. са 7.500 дин. додатка; а владикама на 10.000 са 1000. дин. додатка. Но ово спада у радњу Народне Скупштине, чији су избори већ на прагу, и ка чијем интересантном развоју одмах и прилазимо.