Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 35

М.

Политичке Странке под утицајем изборне грознице, — После указа о распуштању Скупштине (14. марта), следовао је, после месец дана, 17. априла, други указ, којим се наређују избори на дан 23. маја ове године, а за Скупштинску периоду 1897., 98. и 99. Коцка је бачена, влада декретира одсудну битку.

Главни партијски одбори, Либерални и Радикални, чак су преварили и саму владу својим одлукама о учешћу у изборима. Распуст дотадашње Радикалне Скупштине био је за партијске управе већ знак, да и пре расписквања избора за нову Скупштину, заузму одређен положај. Тако су Радикали, у свом Главном Одбору 21. марта, Либерали 26. марта, решили, да се уђе у изборе. Напредњаци, не имајући Главног Одбора, нису о том доносили формалних одлука; али су живо радили, једни ставивши се властима на расположење, и то је била већина њихова; други кокетирајући с радикалима, као и ови с њима. Што се Либерала тиче, то се може рећи да су они Напредњаке тада у неку руку сматрали као „нужно зло,“ и удружење једних с другима могло је имати изгледа само тада, ако би од тога зависио неуспех радикални.: Радикали прикљештени са свију страна, и не нашавши одзива за свој предлог о здружењу свију партаја, о коме смо напред говорили („Одјек,“ бр. 25.,) нити вере у њихову клетву, да ће све предати забораву, Радикали су се, велимо, хватали и за сламку, да се само одрже на води. Председник њиховог Главног Одбора, Пашић, нарочито је путовао по народу и отворено врбовао Напредњаке и нудио им Радикалну дружбу, тако, да је се „Српска Застава“ (бр. 41, од 5. априла) у чланку који је носио карактеристичан наслов: „Знаци времена,“ нарочито уставила на овој појави, не штедећи ни напредњаке, које она, као ни Главни Одбор Либералне Странке, ни-. када нису ни тражили, ни признавали за савезнике.

' У значајној седници Главног Одбора Либералне Странке од 25. марта, Ристић је, не могући много говорити, донео нарочити написан један мемоар, у коме је изложио своје погледе на целокупну ситуацију, на потребу да се уђе у изборе, и да се користи свима приликама, које би могле утицати на повољан исход по Либерале. Тај је мемоар прочитан у Главном Одбору, у присуству Ристићеву, (који сећамо се, није скидао са себе своје зимске бунде, бојећи се назеба). И гледишта у њему изложена усвојена су за основ даље акције. Доцније је концепат овог мемоара доспео у руке Краљу Милану, који га је при једној посети Ристићу, и кад се чуло за одлуку Главног Одбора, просто узео са Ристићева стола, који је на писаћем столу кад год имао читаву камару хартије и новина. Ристић није полагао на то да Краљеви буду задовољени. Али, у вези са овом одлуком од 25. марта и овим мемоаром, можемо овде као истину утврдити: да је на овакво држање Ристићево пресудно утицала прошлогодишња посета Рибарчева код Краља Милана у Бечу, у којој је он видео диверзију, која није сведочила о исправности његова младог пријатеља према њему. Кад је Рибарац, који је случајно и после посете Краљу Милану, на једном сад био другог мишљења, па није делио ни оно у свему што јеу мемоару било, Ристић је пред писцем о. р. рекао: „Хоћете у Беч! Де видите сад, да и ја добро видим како стоје ствари.“ Ако смо добро разумели овај израз, Ристић је био озбиљно на опрезу, од буди какве подвале у којој би се напипали Рибарац и бивши Краљ Милан, па и Краљ Александар. Но бојазан је ова била излишна: Краљ Милан просто је игнорисао Рибарца, пошто. га је добро оценио, вероватно баш и при посети у Бечу.

3»