Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

5Ј Пар ПР =

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 397

који су распаљивали страсти и нагоне за рушењем. Све су Странке, наравно, постајале, трајале и радиле, свака у уверењу, да жели и чини само добро. Али, није оличење успеха само у извесним формалним гаранцијама за „права“ и „слободе“, око чега су вођене толике борбе између Владалаца и Странака, као и између самих Стра ака, често до истраге. А када се призна, да мотив у тим борбама није био свакада разум и разлог, колико страст и интерес, онда је лако створити и слику ресултата тих често неурачунљивих борби. Док су последњи владаоци, којима се бави ово дело, и сами били узроковачи вечите несмирености и вечите борбе, дотле се и Странке — нарочито неке међу њима — не могу одбранити од прекора, да су у својим налетима уништили и саму многу добру особину својега народа. А тај и такав утицај политички, на саму душу народну, јесте онај погибаони ресултат, од кога се не оздравља ни лако ни брзо.

Не да се одрећи, да политичке нарави из доба оба последња Обреновића, ни издалека не личе ва политичке нарави претхолних времена, до године 1880. Ова је година тако видна белега у томе погледу, да и најзатуцанији приврженик нових праваца и нових начина обработавања дубоко узбурканога народа, не може, а да не види и не призна огромну разлику та два доба: до 1880. и од“ 1880. године. Док су и до 1869. ранији нараштаји живели у миру и поретку, јесу ли се, следећи вараштаји у својој великој уставољубавости запитали: колико су Устава, за тако кратко време, до сад имали, више но и један народ у Европи, и још увек нису успели да изведу на чисто праве уставне појмове!

Ако су се, међутим, у народу створила уверења, да је у политичкој борби, а наспрам политичкога противнике све допуштено; ако су, таквим начином и погледи на законе и правни поредак, заједно са гаранцијама за мир и ред, помућени и ослабили; ако се при агитацијама за постигнуће сумњиве популарности и бројног успеха, жртвују сви битни елементи-државни: ауторитет власти, војна дужност, потреба порезе, послушност законима, онда кад се узме крма државна, куда је, и како, могу упутити такве негацијер Ако се грађани једне исте државе "у својим „политичким убеђењима“ толико разиђу, да су стално на ратној нози, да су запојени мржњом, да су толико отуђени и у нетрпљивости огрезли, да се, како се вели, кад би могли „ви у једно гробље не би сарањивали“; ако се грабани, таквим начинима „васпитају“ у непомирљивој искључности и грубој и безобзирној себичности, да не само што једни другима желе и спремају свако зло, већ и високи државни интереси не само што не налазе општу потпору, већ се партијски интереси у толикој мери претпостављају високим државним интересима, онда, “ са свим природно, то све укупно доноси и своје резултате, какве нико савестан не може пожелети ни својој Отаџбаини ни_оној колективној целини, што сезове „Народ“, који се увек тешко подиже, којим се никада лако не управља — а најтеже онда, кад наступе времена, да је морал друштвени последња потреба међу људима.