Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

Е! ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

влади констатује потпуну пезависност Странке! „Ми према влади немамо никаквих обвеза, нити их она има према нама...“ стоји видно и истакнутим словима исказано у томе прогласу. Но, он је подупрт фактима од пресудног значаја из блиске прошлости, и у "својој тенденцији, као проглас једне Странке, која рачуна на успех тако је карактеристичан, као резиме свега дотадашњег држања Либегралне Странке — да заслужује да се бар у главним мислима наведе:

„Браћо Либерали! Ми стојимо на прагу избора посланика за Народну Скупштину.

„Има већ веколико година, како ми не учествујемо у тим изборима, а на име од онда, кад су радикали извршили своју подмуклу заверу противу нас, !. априла 1893. год.

„Ми немамо више узрока да се уздржимо од избора за Нар. Скупштину; имамо, напротив, дужност да прихватимо програм, који је Њ. В. Краљ поставио 11. октобра пр. год. Програм је тај потребан; он је и користан и сувремен. Ми не знамо, хоће лину колико ће ова влада бити у стању да га изврши. Ми према влади немамо никаквих обвеза, нити их она има према нама; али задржавамо себи право, да је ценимо по њеним делима и успесима. Међутим ми нећемо предрасуђивати ток догађаја. То не би било патриотски, а поврх свега још, значило би помагати да се отворе "врата елементима, која су већ доказали да су за владу неспособни и недостојни. Ми то не смемо чинити. — Ми, на жалост, већ носимо пред Богом и отаџбином одговорност, што смо 1887. године на својој грбини радикале изнели први пут на владу, где "су се они на првом кораку показали неверни и вероломни.

„Ми смо им прокрчили пут, те су они од онда већ неколико пута долазили на владу. Па шта су они показали» Показали су у спољашњим одношајима велику незрелост и крајњу неспособност, а у пословима унутрашњим неговали су распад и дивљаштво.

„Прошле године био је на Балканском Полуострову један од оних ретких покрета, којима се народи у својим народносним тежњама помажу. И наша браћа у Отоманској Царевини која још немају никаквих гарантија за своју народну Цркву и Школу, изгледаше помоћ од нас, своје слободне браће, да дођу до своје независне управе Црквене, која би им после и народност, па и народну школу обезбедила. Но ми бејасмо несрећни, да имађасмо тада Радикалну Владу. Она не само пусти детињском лакоумношћу, да прохује оне сјајне прилике без сваке користи за Српство, но још пође на руку нашим такмацима, да захвате земљишта и у оној сфери, коју ови сами бејаху признали за Српску, докле наши радикални Министри проводише време у гозбама и теревенкама. Прави раскошни синови, који растурају знојем стечене тековине својих Оцева!

„А у земљи» Чули сте, браћо, прошле године, судски претрес о хајдучији у Чачку. Онде су изашли на видик плодови радикализма. Три највећа округау Србији изиђоше друштвено поткопана и материјално осакаћена. Срце нас боли, кад гледамо, како се први