Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 455

синови оних поносних округа, наша рођена браћа, савијају и издишу над усијаним веригама! Радикализам се регрутује под куршумима хајдучије; прваци радикални дају правац хајдуцима! и. пружају им прст на оне, који требају да падају као њихове жртве. Бог им судио!

„Ну најважније је чути, шта данас раде прваци радикални против своје Отаџбине.

„Видећи се одбијени од власти, они су заузели неке новине и у Русији и у Француској, и тамо су од своје Отаџбине начинили“ једну црну слику, да би наудили онима, које они сматрају као узрок своме данашњем положају. А овде износе, као одзив тој, својој издајничкој радњи, како земља без њих пропада. Нека се земља оцрни и понизи у очима иностранства, само да они дођу на власт. ј

„Њима треба власт, — не да се старају да њоме користе својој земљи, не да задовоље допуштено властољубље, но да се приближе тајним кредитима, који се зову диспозициони фондови,. па да плаћају дугове својим пропалицама у земљи, а на страни

да оснивају радикалне штампарије, и да шире радикализам и ван Србије.

„Ми не смемо помагати да на управу наше отаџбине долазе они, који се и дан данас не одричу правца, који опет може на Краљевичкепутове да наведе, они, који ни својом рођеном странком нису у стању да управљају; али за то покушавају да и у нашу средину убаце семе раздора и да нас заведу на распутице:.

„Не, наше учешће на изборима не сме ићи у прилог дивљаштву и невери; ми смемо посветити свој рад само чврстим и

! Ово/се односи на Ранка Тајсића и још неке, који су, нарочито Ранко, и сувише компромитовани приликом претреса (1896) ухваћеноме хајдуку Милану“ Бркићу и осталима, у Чачку. Овај „првак радикални“ изашао је веома ружно са овога претреса, као и у исказима хајдука, кад су ухваћени, иу исповестима неких саучесника из Драгачева, који су осуђени за та дела, док је Ранко претпоставио да се уклони из земље и оде у Црну Гору, где је дуго остао. Радикали, дошав после напредњака (1896) учинили су што су могли да се ова брука угуши; а доцније (1901) они су успели да се Ранко врати слободно у Србију, и ако је (1899) још једном и на смрт осуђиван, У вези са хајдуком Бркићем, изашло је на видик: да је Ранко имао састанке с њиме, да му је указивао помоћ и заштиту, склањајући га — пошто је по наређењу Ранкову убио у Моравцима учитеља Бацковића, који је издао једну књигу противу кнеза Николе — преко пријатеља чак у Турску, и т. д. После свију ових авантура, вратив се из Црне Горе, и после видних ексцентричности, које прате сав његов „политички рад“ кроз неких скоро тридесет година, Ранко је подлегао душевном обољењу. Доведен је у Београд у лудницу 29. авг. 1901. и све више помрачавајући се душевно, ускоро умро.

___ 2 Алузија на држање Ст. Рибарца, кога су радикали кроз „Одјек“ огласили као потпуно оцепљена од Странке, и као човека, који оперише независно од главне војске, наравно, увек, по нахођењу радикала, паметно, срећно, на супрот Ристићу и Глав. Одбору. И док „Одјек“ као што знамо већ, у целини прештампава, а за тим на свој начин коментарише засебити проглас Ст. Рибарца, он овај други проглас Либ. Странке назива: „Последња пасквила Јов. Ристића“, и у неких пет чланака

труди се да његово дејство паралише и своју Странку опере од прекора у њему“ изнесених.