Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

Аб ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

солидним одношајима у земљи; а с поља, само Српским народним предањима. Данас су три четвртине општина у рукама нашим; тај одношај представља пресудну тежину изборне снаге. Ова снага треба да буде самостална и независна, па да потпомаже консолидацију земаљских одношаја, на основу програма, који је Њ. Величанство поставило за Србију.

„Браћо Лаберали! Ми морамо бити противу свега, што томе правцу стоји на путу. Ми не улазимо у изборе да решавамо ко ће бити на влади, него да помажемо да се земља наша лечи од недуга, који се у њу уселио од опака рада радикалнога. С тога наш изборни одзив мора бити: Напред, за срећу Србије, а против 'Радикализма!“

Овај, у својој тенденцији скроз противу радикалима управљени проглас показује уједно и значајан прелом на меродавном месту у Либералној Странци: да се коначно кида са свима досадашњим, вазда јаловим покушајима, да се Либерална и Радикална "Странка приближе. И ако је то са извеснога гледишта за жаљење, ипак се овакав положај не може Либералима пребацити после њихова, више пута поновљена искуства, да се са Радикалима не може ништа паметно и ништа трајно учинити. Наравно, да је овај нови обрт, посредно бар, ишао у прилог политици Краљева, за које «се није могло тврдити, да су много вернији савезници од Радикала; за које се могло знати, да су такође у безизлазном положају, да и сами, како сад бар ствари стоје, немају избора, и да су упућени да подржавају нерадикалне Странке, елементе умерене у земљи. Питање је могло само бити — и то је била магловита тачка у овом походу — хоће ли се нова ситуација, која произађе из избора, поставити доиста на Странке, Либералну, ако ова добије већину» Или ће се рачунати с Либералима, али не и са Странком; или ће наступити каква нова груписања; или ће, најпосле, остати у целости влада, каква је постала 11. октобра пр. године, која није била либерална, сем министра унутр. дела, коме је пало у део да ове знамените изборе изведе, очевидно са помагањем либералних кандидата, али не мање и са протежирањем и кандидата напредњака,

Све су то била питања, која су у нераздвојној вези са успехом на биралишту. Али, за сад је главно било добити тај успех; а главна је препона његова радикализам. С тога је сва оштрина Либералног Прогласа и управљена на ту страну. Историјске потпуности ради ваља нам додати: да је овај важан акт потекао из пера самога Ристића. Он је био још оштрије написан и писцу о. д. и Александру Протићу пуковнику у пенсији, којима је Ристић исти проглас као ближим пријатељима прво прочитао, доста је муке требало, да га склоне, да по нека места, сувише оштра, ублажи. Томе су свему криви сами Радикали, који су, без потребе, без стварног повода често пута, у својим нападима према Ристићу лично, били прешли сваку границу, а већ после Прогласа отишли још и даље. У прогласу су опет Папредњаци са свим игнорисани, саобразно и целокупном држању Либер. Странке, а и себичном др-

Рана ==