Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 47

жању и самих представника те распуштене политичке Странке. Доста је било што се о овима очински стараху и Краљеви и Влада; доста је било, што се већ дало предвидети, да ће на много места бити закинут успех либерални за рачун напредњака, те није било опортуно да и сама Странка до краја помаже ту ујдурму. Јер, као год што је у Прогласу либералном према влади доста толерантно и без сумње из чисто техничких разлога казано: да „ми не улазимо у изборе да решавамо ко ће бити на влади“, тако је исто и влада, и ако са мање несебичности, свима силама, које су јој биле на расположењу, радила: не да ову или ону Странку, као такву доведе до већине, но да већину осигура људима, за које је пре могла претпоставити да ће постављени правац и програм подржати. Наравно, у политици, као и у победном рату: успех отвара нове прохтеве. И Либерална Странка и влада нису јавно исказале свој крајњи смер, своје праве прохтеве. Као што смо већ рекли: свака је страна имала свој рачун; а обе су се слагале у једноме: да Радикали не продру на изборима. Свака је страна оставила себи у резерви по једна ошкринута вратанца, да после пође својим путем. Та се резерва Либералне Странке огледа у оном јасном констатовању у прогласу: да Странка према влади нема никаквих обвеза, нити влада према Странци; а, указујући, на крају прогласа, на „пресудну тежину изборне снаге“, која потиче из властитости, коју Либ. Странка има над три четвртине општина, Проглас не пропушта додати: да „ова снага шреба да буде самостална и независна, па да помаже консолидацију земаљских одношаја на, основу Програма, који је ГР. Величансшво поставило за Србију“. Крајна консеквенција овога изјашњења била је јасна и за недипломате.

Пљусак погрда следовао је кроз „Одјек“ и противу Јов. Ристића, и противу Либералне Странке, и противу појединих виђених Либерала, па, најзад и противу писца овога дела, називајући његово · перо „пакосним“. Писац је тада у главном и носио сав скоро пи-

смени терет у главној управи Странке и у уредништву органа странке!.

Но како би све ове нападе рецитирао, и на штор Али једно место из дотичног чланка у бр. 70. „Одјека“ од 21. маја ипак заслужује нарочиту пажњу. Хватајући се за израз, који је одмах у почетку Либералног Прогласа, у коме се истиче: да су Радикали

! Ти су напади продужени и пре као и после извршених избора и у чланцима, и у белешкама, и где год се може, пошто је „ту и такву политику помагао г. Јован Ристић, двоструки Намесник, са својим ађутантом Живаном Живановићем“ („Одјек. бр. 74.) А истом броју 74. радикалнога листа и у другом чланку, продужујући напад на Либерални проглас, „Одјек“ вели: да у прогласу „који ће остати црна мрља на челу Либералне Странке, има толико нискости, толико подлаштва и неваљства, да су их могла прикупити само два човека: господин Јован Ристићиг. Живан Живановић;“ Наравно, где престају разлози, или су они према изнесеним фактима немогући, онда настају грдње, којима се мисли да се много казало, али се ипак није ништа доказало. У стању, у коме су се Радикали после избора од 28. маја

1898. год. налазили, ово је понашање с њихове стране по све разумљиво, и ако не примамљиво,