Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 68

Закон о штампи — измене и допуне постојећег — био је један од првих, који је изашао на претрес. Он је, између осталога садржавао олредбе: Да одговорни уредник мора имати факултет и најмање 30 година (чл. 4.); да се на име одговорног уредника полаже суду где политички лист излази кауција у 5000 динара (чл. 92), из које ће се наплаћивати казне и т. д. друге одредбе, којима је вешто! а све у смислу строгости и отежања, прошаран цео дотадашњи, и без тога довољно строг закон.

Закон је овај прошао у Скупштини и потписан је 9. јула, одмах сутрадан по усвајању. Листовима је остављено месец дана да се прилагоде новом закону у погледу уредника, кауције ит.д. иначе ће им, после тога рока, на случај неиспуњења, бити излажење забрањено.

За појаву овога закона у Скупштини везан је један случај или управо догађај, који је бацао јасну светлост на створене прилике и одношаје, а у коме је случају писац овога дела имао да искуси сву оштрину тих промењених прилика и одношаја. Независно од тога што све то спада у необичне доживљаје писца, случај је тако карактеристичан да се може сматрати као најбоља савремена илустрација.

7. јула знало се у Београду да је у Скупштини прошла одредба о кауцији за новине, као и то, да је било окршаја при томе. Преко сто посланика, махом Либерала, гласало је против кауције и она је прошла са незнатном већином. Овакав отпор бацио је у не малу бригу и Владу и Краља о даљем току послова у Скупштини и о компактности њеној, на коју се, као што знамо, толико полагало од стране Краљева. Лако је појмити раздраженост, која је услед тога настала у првом реду код Краља.

Не мање је кауција непријатна била за све управе и власништва листова, партијске не изузимајући. Ови последњи, махом са великом вересијом и ограниченијим кругом читалаца — но што га имају безбојни онда, тако звани „петпарачки“ листови“ који се

! Прави аутор ових „ивмена и допуна“ у Закону о Штампи, разуме се према добијеним упутствима, био је Живојин М. Протић звани „Ајфел“, тада секретар у Министарству Унутрашњих Дела, лични пријатељ Рибарчев. Он им је дао облик, довео их у везу са осталим одредбама закона. То знамо од тадашњег Министра Андоновића. А кад је пројект прочитан у министарској седници, он је са изврсности свога рада, како опет прича други тадашњи Министар С. Лозанић, изазвао питање: Ко га написар „Па, мој секретар Ајфел“ одговори Андоновић, Упитан Андоновић даље: има ли Протићев рукопис, одговори: „Е, био је толико мудар да ми га не да; пошто ми је прочитао свој концепт, дао ми је после само препис.“

# За историју новинарства у Србији од значаја је увођење продаје листова по улицама, махом по 5. пара број. То се датира од 1892. године и веома је било корисно за ситне листове, јер им је учинило излишном претплату, а с тим и вересију. Партијски листови: „Српска Застава“ и „Одјек“, као до 1896. и „Видело“ и даље су живели од претплате и давила их је редовно грдна вересија, јер свак, па и пријатељи, нерадо се сећају да плате и једва се одазову дужности кад им се на ноге пошље човек с признаницом, па и тада не сви. Тако су партијски листови с муком животарили, и да се попуни дефицит морали су „Главни људи“, од времена ма време давати прилоге. С тога није чудо, да се противу кауције дигао тилики отпор.