Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

2 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

послове у Србији, и они су је — може се слободно рећи — за то време јако растројили..... Што је омогућило највише Радикалну Странку да има утицаја на дожавне послове, и на Владаоца да их узме на управу, то је зато, што су и људи од реда често прилазили њима, а то је опет било стога, што се ови (људи од реда) међу собом нису слагали. Томе је дакле требало учинити крај....“ Краљ је, као што се види, правио алузије на Савез Либерала и Ради. кали из 1887. и на стално неслагање између Либерала и Напредњака. Али Краљ или није знао, или му намерно никада није говорено о томе: Да је још Кнез Милан, после ратова 1878. формално конспирирао против „елемената реда“ а оперисао иза кулиса и иначе, са овим истим елементима, за које се данас са висине пре: «стола каже: да су занешени идејама социјализма и нихилизма, ма да су то сада Радикали далеко мање, но што беху 1880. године, када их је Кнез Милан удруживао са Напредњацима, противу Ла"берала. Но, то неће бити последња противуречност ни младога, ни старога Краља, као што им то не беше ни прва. Жалити ваља само и земљу, и све умерене елементе, па и саме Радикале, што су сви са оваква рада Краљева дошли у безизлазан положај, из кога се сада излаз тражи новом борбом, по цену нових жртава, у којима ћемо се сви наизменце изређати и истрошити, не изменивши много у стању ствари, о коме је тако речито говорено овога пута у Нишу и на Двору, и у Скупштини, и ван ње. Сад Краљ, коме позади стоји његов отац, велегласно прокламује и виче: „Сви људи од реда, којима је Србија преча од свега, треба да се прикупе око свога Краља и да га потпомогну да Србију излечи од оних незгода, од којих пати.“ Као да не беху и раније, пре скоро двадесет година, ту и у Србији ти исти „људи од реда“ тада и млађи и јачи и многобројнији. Али тада се као и знаменитога „првог априла“ са престола чуо други поклик — против баш тих истих „људи од реда,“ против којих је кренут сав радикални народ и сав државни апарат, да их, по могућству, уништи.

Па ипак, није се „људма од реда“ на ино могло, а да се овоме поклику не одзову. Он за њих није био поклик једнога заборавног владаоца; он је значио више, а сем тога, одзив томе покличу био је у основи и прост нагон самоодржања. Ваљало је или поћи или се решити на коначно угинуће. И људи су, у својој невољи, изабрали ово друго, свесни свега непоуздања за које везиваху своје наде на оснажење, на препорођај. То су добро знали и Краљеви кад су на ове људе апеловали; знали су и — уценили су их. После свију ових уверавања, а пре, а после, доћи ће прилике да сео свему овоме чују и са свим супротне речи.

Но од ових апстракција и често пута празних речи и пролазних уверавања, каква се налажаху и у престоној беседи, иу адреси, и у говорима Краљевим, ваљало је прећи на конкретан рад.

У Скупштини су се јавили већ први предлози, и упућивани су у одборе.