Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 4, Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ бЕ

После само три дана по престоној беседи, следовала је већ 22. јуна и Адреса којом је Скупштина одговорила. Ни засебних предлога, ни одвојених мишљења; па ни дугих огорчених дебата из ранијих времена није овога пута било у Скупштини. Све је ишло брзо и погодно. Одбор од 21. члана изабрат за састав адресе, предао је био четворици својих чланова, да њен нацрт израде. Нацрт, тако израђен, а за тим и усвојен, био је парафргза беседе, са много величања свију краљевих поступака и намера, можда далеко преко мере, нужне за изјаву своје и иначе неосумничене лојалности. Но трговци и сељаци у Скупштини нису, разуме се, позвани, да једну, у ужем одбору већ укалупљену адресу измене и да ју одмеренијом учине, тим мање, што се можда баш на такву једну адресу нарочито полагало од стране двора; а што двор хоће томе, у овом моменту, ни влада немаше разлога да буде противна. ИМ њој је то ишло све у прилог. С тога нећемо ништа ни цитирати из те адресе,

Адресу су потписали сви посланици и цела Скупштина однела ју је у двор, да преда Краљу. Краљ је очевидно у овом акту видео један свој успех и био је њиме задовољан. При пријему је држао опет велики говор, који је, као и сви дотадашњи, објављен у „Српским Новинама“. У томе говору огледало се то задовољство краљево. „Кад сам 23. маја у вече добио резултат да су изабрани људи, на које сам рачунао да ће бити изабрани као људи од реда, мени је — говораше краљ — било мило, но данас кад видим да су ти људи од реда вољни да раде у томе правцу и да ме помажу, мени је још милије, и ја се “надам да ће Народно Представништво, које је почело овако да ради, стално у томе правцу и даље радити и да ће стално моју владу потпомагати“. Но Краљ Александар знао је тачно и за онога другог покретача, који посланике нерадикале креће у овоме правцу, и да то није била само. нека безгранична љубав ка престолу, којом је киптела и нова адреса, већ да је то било и осећање нерасположења, које су Радикали својим радом на жалост стално усадили у Либерале и у Напредњаке. С тога би чудо било, да у моменту једне врсте триумфа, Краљ не додирне и у ову жицу, и без обзира на своја, а нарочито на расположења својега оца, који је будно пратио, па и регулисао Ја пизе еп зсепе свега што се у то време догађало, а где је Краљ, син његов, имао да се лично појави. С тога је Краљ, одмах за горњим речма дословце наставио:

„Ми, господо. не треба да се варамо. Ја сам казао да је партијска борба била у Србији највеће зло; та партијска борба највеће је зло почела да чини од онога дана, кад је у Србији Ра: дикализам почео да се развија и кад је Радикализам предузео државну управу. У Радикалној Странци има и добрих људи; али њене вође, који су њени представници у народу, то су људи занешени некаквим идејама социјалистичким и нихилистичким са Запада, а други су који мисле да путем силе и путем терора оздо. владају. Они су више од десет година имали утицај на државне