Полициски речник : Књига трећа М — Ш
OVEREN
испуњавати захтеве који се за важност правнога посла траже. А основни је захтев сваког правног посла да је воља ствараоца посла слободно изјављена. Изјава noследње воље, дакле, изазвана принудом (физичком или психичком, изазивањем страха од припрећеног зла), ма са које стране ова долазила, не важна је (9 597). (В. 5 565 аустр. зак.). То исто вреди и за превару. Просто наговарање не шкоди изјави последње воље. Не смета важности тестамента ни то „ако је услед погрешног мотива (побуде) последња воља изјављена. Али ако је доказано да је воља завештаочева једино на овој лажној побуди заснована онда тестаменат не важи (%ф 572 аустр. грађ. зак., по нашем може, се ово извести из Š & 537 и 22). Битна заблуда вавештаоца чини наредбу последње воље неважном. Заблуда је битна ако се 32вешталац помео у лицу, коме је хтео оставити имовину или у предмету који је хтео завештати (5 570 аустр. зак; то следује и из ф 537. нашег вак.: „обмана.'“) Међутим ако се покаже да је само нетачно именовано или описано одређено лице или завештана. ствар, онда наредба важи (% 571 аустр. взак.), само ако се права воља тестаторова иначе сазнаје. Изјава последње воље мора бити учињена у намери тестирања. (прављења тестамента), озбиљно, јасно или бар разумљиво и изражавати праву вољу завештаочеву. Такође и одређено и потпуно у том смислу да се наредба тестаторова не може сматрати као
Нас 111 Hag његова заоставштина на случај ње- | недовршени почетак изјаве њего- – гове смрти. ве.“ (Наследно право, од Др. А: РА i crpaHa 69). : „Изјава последње воље је је- ранђеловића, стр ) : дан правни посао, и зато мора Наименовање наследника главно ~
је обележје тестамента. Оно се са- стоји у одређивању једног или више лица (физичких или правних), која ће наследити заоставштину. Ово одређивање мора бити јасно и одређено, тако да о идентитету наименованих наследника не може бити никакве сумње. Извесна лица не морају се, међутим, означавати именом и презименом, на пр. „мој син“, „моја деца“, „мој кочијаш“ HT. 7 L, јер је њихов идентитет У овим случајевима јасан.
законом је прописано:
„S 451. Ako je завештатељ једном наследнику све своје имање без разлике оставио, онда ће његово бити све. > -
ф 452. Ако ли је казао да једном наследнику једна само опредељена част, н. п. пола, трећина и т. д. припадне, онда ће све“ остало припасти законим наследницима. 5
S 455. Ako je завештатељ њих више наследника именовао, којима своје имање оставља, неопредељујући ништа даље, онда ће сви на равне части делити.
ф 454. Ако је завештатељ више наследника назначио, и њима неки опредељени део оставио, па преко овога још претече, онда 0но што претече, припада законим наследницима.
Према š 46: и 465, наименовање | паследника може бити и условно (субституција). Овде спадају и фидецкомисарни наследници (У 465), ко | јих у будуће не може бити, пошто су фиденкомиси укинути _ чл. 38. Устава.
-
У 5 474. прописано је: