Полициски речник : Књига трећа М — Ш

· ббл 148

судова за ове потврде, то је очи гледно да они — ови судови ову. таксу, имају наплаћивати и за

потврду облигација и других исправа до 500 дин. — јер на напла-

ту веће таксе нису законом овлашћени (чл. 3. зак. о таксама). Ово не важи за оне општине, вароши и варошице на територији Србије и црне Горе, којима је Мин. Ф. одобрио да могу своје таксе повисати у смислу, чл. 24. зак. о државној трошарини, таксама и пристојбама.

Поред ове таксе, општински судови морају, приликом потврђивања. исправа у кругу своје надлежности; а према напомени уз Тар. Бр. 339., наплаћивати и таксу у, корист државне касе за правни посао, која се наплаћује према ТБр. 43, у вези са Тбр. 15 и чл. 18 Таксеног Правилника од 1915 год. ~

По: У 194. Гр. С. П., исплата или отплата облигације, докле је она у, рукама поверитеља, доказује се само признаницом, у којој мора бити

тачно назначена облигација и сума

облигације, на коју је издата. Ако је облигација у рукама · дужника, претпоставља се да је дуг плаћен. Одлукама Касац. Суда објашње“ HO Je: + а) „Ма била облигација и влашћу потврђена у њој према тач. 2. 5 197 мора бити означен основ

из кога дуговање произлази. Бр. |

6585—1899 г.);

0) „То што дужник није својеручно написао цео текст облигације од речи до речи, већ је попуњавајући штампани текст за Oвакве обавезе исписао само један део текста облигације, не може бити разлог неважности ове. Јер кад је дужник својом руком попуHHO празнине у штампаном формулару облигације и кад баш на-

писани ставови садрже све битне елементе обавезе: суму, основ дуга, име повериоца и дужника, датум обавезе, рок за испуњење п место издања, што све тражи S 191. Гр. С. П., онда се има узети да оваква облигација у свему одговара условима који се по 5 192 Ip. CG. TI. траже за важност њену, у толико пре што се по овом гаконском пропису не тражи да је дужник текст облигације исписао својеручно од речи до речи.“ (Бр. 9224—1907):

в) „Код обавезе се увек претпоставља законом допуштени OCнов, те га поверилац не мора специјално доказивати, већ је на дужнику да он доказује, да његова обавеза односпо тражбина повериочева потиче из недопуштеног основа.“ (Ђр. 56.81—1905);

г) „Кад је облигација, која се за доказ јемчеве обавезе подноси, потврђена влашћу, онда се не може узети да таквом облигацијом није доказана обавеза јемчева, за то што по смислу % 197. Гр. С. П. јемац није означио суму, дуга за коју јемчи, кад се из облигације види, да је полицијска власт у потврди облигације ставила, да је пред влашћу признао да је ову облигацију повериоцу издао и да је садржину њену за своју. признао, према чему. је јемац и знао и означио за коју суму дуга јемчи.“ (Бр. 13175 1907). Ду 1105 197. Ер. СП. обли гација као нарочити доказ тражбених односа, која пре свега мора да има све услове из 5 191 Гр. С. ., важи само онда ако је дужник својеручно напише и потпише, а ако је није сам написао и потписао, важи само онда, ако је одо- – стоверена првостепеним судом или =