Полициски речник : Књига трећа М — Ш

Ни у средњевековној Србији, ни за време турске управе, ни у обновљеној Србији све до 1839 год,, _ нису постојале општине у данашњем смислу те речи, т. ј. као ло-

_ калне јавно правне корпорације са-

| једнице становника, чија се целина поглавито манифестовала у тег_лењу разних терета и заједникчом уживању сеоских повластица, (попаша, жиропађа, појишта и т. д.).

На челу њиховом налазиле су се старешине, које су првенствено би-

ле органи државне власти, па тек

по том представници села. По Душановом Законику, старешине средњевековних српских села одговара-

ле су, и кривично и материјално, “ако би се у њиховим селима нашли разбојници и крадљивди: „У KOJEM се селу — вели се у чл. 145 овог законика — нађе тат или гусар, то зи село да се распе, а гусар да се обеси стмроглав, а тат 5 да се ослепи, а господар села тога да се доведе везан ка царству ми и да плаћа все што је чинио гусар и тат од испрва, и паки да се каже како тат и гусар.“ Законик нам још показује, да је у средњевековној Србији било две врсте села: земљорадничких и пастирских (ка·туна). У погледу теглења терета и одговорности између њих | није постојала никаква разлика, али су “се нешто разликовала по својим унутрашњим уређењима и личним правима својих становника. У па'стирским селима ови су били сло_ боднији и независнији од државних “власти и властеле, а доста је веро_ ватно да су се пред својим стареши· нама и судили за омање ствари. У “ земљорадничким селима ове омање ствари судила је властела или црква или. државни органи, према то-

КА,

[III

ме да ли су села припадала властели, цркви или цару. Поред старешина, у средњевековним српским селима постојали су и сеоски вб0рови, као установа обичајног права. Они се изрично помињу у Дечанској хрисовуљи, где се наводи да је међе између села Куманова и Радојева „утесал судија Богдан, и збор тези сел.“ Стојан Новаковић мишљења је, да су ови зборови били врло важан фактор у унутрашњем уређењу средњевековних српских села — онако исто као што су били и у обновљеној Србији, и na су се поглавито старали о чувању сеоских повластица — правина. (СеЛо СТтр и 1).

За време турске управе на челу, села у Србији налазили су се кметови, (кнезови), које је бирало и збацивало село. Дужност им је била да објављују народу уредбе и заповести виших власти; затим да се старају о реду и сигурности у својим селима, да купе порез, разне глобе, да посредују између народа. и турских власти, и да суде парничарима када их позову, као н. пр. у случајевима деобе, потрице, међусобних распри и т. д. Са овом истом надлежношћу кметови су, '0стали на челу села и за време првог устанка. За њихов положај, њихове дужности и њихову одговорност карактеристична је | наредба Шабачког Магистрата, од 6. У 1808 г. Мо 109, у којој се прописују казне за хајдуке и њихове јатаке, а и за кметове који крију илинегоне хајдуке; за" такве кривице одговара цело село и жметови. Ако се ова наредба упореди са напред цитираним чл. 145. Душановог Законика, као и са осталим члановима.

овог Законика, у, којима је предви-

ђена колективна одговорност села

за материјалну штету причињену, |