Полициски речник : Књига трећа М — Ш

пре

траг искати може.“ Кад овде нема овакве штете од које закон савесне оштећенике штити, онда ни дела преваре судски казниме нема, те по томе оптужени се не може ставити под суд. Дела овакве природе казне се на тужбу приватног тужиоца, а кад тужиоцу грађански закон одриче право на; накнаду штете, онда га тиме кал зни за његову противзакону намеру и одузима му право на Ty}, бу, те само власт полицијска има. по званичној дужности оваква дела да казни по последњој алинеји тач. 2. 5. 342 К. 3: (Бр: 5455189/ г.) (Тач. 2 5 347. А: 3. прећутно је замењена чл. 6. зак. о заштити јавне безбедности и пор. У, др.

в) ПЏоред осталих карактерних знакова за превару, закон тражи користољубље, оштећење у имању — & 9 251 и 25; К. 5. То користољубље, то оштећење у имању може се јавити само у сфеpH приватног а не и у сфери јавног права. Предмет, – објект преваре, може бити само имовинско право. Давалац може само у, толико повређен, оштећен бити, у колико се она вредност, коју; противна – страна за примљену, вредност даје, као илуворна показује. Користољубље, оштећење у. имању, може се дакле, налазити у. оној вредности, која се има да прими за оно што је дато. Губитак правно немогуће кориcrH — 9 195, 5385 и 722. Гр. 3. — закон сматра као и да не постоји. Према томе онај који“ даје извесну награду, са знањем и ПО својој властитој вољи, да би добио какво звање, има се прав-; но сматрати онако исто као и онај, где давалац не би тражио никакву накнаду за оно што је

998

пре

дао, или би тражио сасвим незнатну вредност. Према томе, кад се приватна воља са правног гледишта сматрана, не би као повређена појављивала, онда ни закон у. оваквој приватној вољи не може се повређен сматрати““ (О. О. С, Бр. 5427—1898 ТЈ;

г) ,,За постојање дела преваре из 5 251. КЕ. 5. тражи се да когод из користољубиве намере, лукавим и лажним представљањем или изопачавањем и при“ кривањем истине, наведе кога да што год на уштрб свога имања учини или не учини. Свега тога нема у томе што акцептант оптужени, меницу дату од издатеља — тужиоца у циљу отплате старе менице, особено, самостално есконтује. Потписом менице од стране тужиоца као издатеља и акцептирањем исте од стране оптуженога, створен je ~ између њих | менични однос, којим оптужени као акцептант у првом реду прима обавезу, да меничну суму у року плати. Преносом даље, који издатељ на полеђини менице чини, ималац — доцније притежалац њен, стекао је право да исту, даље пренесе, а тужилац (издатељ) примио на себе дуж“ ност да меницу плати, ако то акцептант учинио не би, стичући уједно и право да доцније од акцептанта тражи регрес. Па кад је то све већ тако урадио, кад је меницу. издао па после и пренос на овој учинио и исту тако потписану, и предао акцептанту, онда је он том својом радњом, по природи самог правног посла, већ овластио акцептанта, да даљу употребу, са менидом чини, да меницу, н. пр. есконтује. Из те и такве радње, која потиче из саме правне природе меничног од-