Полициски речник : Књига трећа М — Ш

пре

носа, заснованог написом менице, никако се не могу изводити елементи за дело преваре, — већ би се т0 могло чинити само он-

да, кад би издатељ — тужилац — особено доказао уговор измеЂђу њега и акцептанта — опту-

женога, у, моменту, предаје менице овоме, који би овога ограничавао у употреби менице .Тај би тек посебни уговор могао давати потребне елементе за. дело преваре; по њему, би се, у вези са употребом менице, тек дало ценити, је ли било лукавог – или лажног представљања.“ (О. (О. С. Бр. 4601—1905 г.), и

д) „Кад је суд пресудом утврдио, да су признанице, које је тужилац написао, потписао и издао оптуженоме, од њега на преваран начин измамљене, и да у таквој радњи оптуженога стоји кривично дело из 9% 251 у вези са 5 257. К. 3., онда оптуженога не може за то дело извинити од казне по томе основу, што инкриминисане обавезе, које је приватни тужилац издао оптуженоме, не могу произвести никакве правне последице, због душевне неспособности приватног тужиоца, као њиховог издаваоца.“ (Бр. 11761--1904 г.).

2. Преваре при уговорима. У 5 259. предвиђене су, ове преваре при

уговорима:

1. „ако је једна страна уговор само као средство За превару закључила # другу страну у инању Зачста оштетила.

Одлукама Касац. Суда објашњеHO Je:

a) „Sa постојање дела из тач. 1. 8 295. КЕ. 5. потребно је постојање уговора, при чијем се 3акључењу једна страна – уговара-

299

Пре ·

њем послужила као средством за превару, а сем тога, да је услед тако закљученог уговора, | једна: уговорна страна другу страну у, имању, заиста оштетила. Ово пак уговарање, којим се једна страна на штету друге служи, мора да има на себи карактерне знаке из 8 251 |. 5., где се у опште товори о томе, ко се као варалица има сматрати, т. ј. једна уговорна страна треба да поступи према другој, руковођена користољубивим намерама, лукаво предста“ вљајући сауговорачу стање ствари, услед чега друга уговорна страна учини нешто на – штету свога имања.“ (Ђр. 10542—1503)

6) „За постојање дела из тач;

1. 5.255. К. 53. тражи се, да је једна уговорна страна другу, страну у имању заиста оштетила, поред испуњених општих захтева, из У 251 К. 5. То да се оптужени према приватном тужиоцу послужио лукавим и лажним представљањем истине и то, да је приватни тужилац оштећен у имању, битни су, елементи овог дела, чије је извиђање учињено зависним

од тужбе приватног тужиоца, као

у имању оштећеног сауговорача.'“ (Бр. 3006—1904);

в) „Из утврђеног факта да су: оптужени и приватни тужилац закључили уговор о куповини HB, продаји и да је тужилац оптуженоме дао капару, не може се извести да је тужени учинио дело, из тач. 1, 5 255. К. 5. За ово дело потребно је да је уговор закљунчен само као средство за пре“ вару, што се у поменутом случају не види.“ (Бр. 7175—1907), и

г) „По 5 255. КЊ. 5. при угово рима сматраће се да је превара учињена и као такова кажњива · по тач. 1. истог законског наређе-