Полициски речник : Књига трећа М — Ш

опште прописе закона о старатељству, правила о поступању у – неспорним делима, прописе грађанског судског поступка и друге прописе општега карактера, у колико ови поменутим специјалним прописима нису измењени. Само се по себи разуме да су муфтије, као особена · државна власт, образујући масе Муслиманима, — позвани обавити и све друге послове, којима се иде на образовање масе, као на пример: .наредити попис посмртне имовине, умрлога Муслиманина, каименовати стараоце и са њима радити, контролишући их саобразно закону о старатељству, као што то чини ст. судија, шаљући новац масени Управи Фондова на приплод у смислу чл. 60. зак. о ста_ ратељству. Наравно да је муфтија као и судија, обавезан придржавати се фискалних закона о таксама и порези, пошто је и сам одговоран за повреду истих, и у, томе погледу вакон није учинио никакав изузетак према My((THтама. _ г) Напослетку, има се приметити: да је други став чл. 5. измена и допуна у закону о устројству судова, који одговара укинутом чл. 52. в. Уредбе од 1914. године, јасан те и нема разлога за несугласице између муфтије и судије, у погледу његовог значења и домашаја. Тражење првостепених судова, да им муфтија уз своју пресуду по тач. д. чл. 5. пом. измена пошаље и акте, умесно је. Муфтија је овде радио као изборни судија те је он дужан послати и акте, по којима је он радио, и која су. му послужила

за основ при доношењу одлуке.

Јер кад поменути закон оглашава · првостепени суд за надлежног

расправити по жалби питање/о

ваљаности муфтијине пресуде и ценити његов рад као избориога судије, — онда се не може ни вамислити, да суд може тај посао свршити без аката. На сваки начин, муфтија као изборни судија, поред своје одлуке мора послати акта, како 'би их првостепени суд имао пред собом, при доношењу своје одлуке, јер то излази из саме природе посла.

Најзад баш пи да нема жалбе противу пресуде муфтије, он је опет по 5 447. грађ. суд. пост. дужан акте послати – првостепеном суду, као н сваки други изборни суд, пошто је његова функција са доставом пресуде заннтересованим лицима, — престала, и пошто, у погледу муфтије, у овоме случају, и обичнога, — другога изборнога суда, састављеног сходно постојећим законским прописима, закон не чини разлику.

С обзиром на све, што је довде наведено, — Касациони Суд на постављена питања даје Ово: Мишљење:

1. да је за образовање и расправу пупилних маса Муслимана надлежан муфтија, а не судија.

2. Да је муфтија, а не судија, разводећи зрак Муслимана, IIO тач. в. чл. 5. закона о изменама и допунама у, закону о устројству судова, властан расправити по исламском праву, у својој пресуди и имовне правне односе (материјалне) између супружника, у колико се исти односе на спорове око издржавања Муслимана. 3. Противу одлука муфтија, донетих по тач. в. г. д. (први одељак) чл. 5. реченога закона, има места правном средству, и то:

акорд ај