Полиција

било згодно, да сами окрузи, као што је то већ у појединим случајевима и учињено, приступе таквом једном друштву, ако се жандарму тиме призна могућносг за обуку у близина. Берлин, 28. јануара 1910. Мин. Унутр. Дела, Молтке

Подлац

Морис Левел

Таман сам био средио акта ислеђења по предмету једног тајанственог убиства тровањем, кад доктор уђе. Био је то омалео човек, једна, иначе, добра душа, али мало чудноват... Ма какво да је време, он би, с рукама у џеповима, брзо ишао, обилазећи своје болеснике. Кад би га човек сусрео и зауставио, он би се чисто тргао као иза сна пробуђен. Осем својих болесника, с којнма га је доводила у везу само његова лекарска дужност, није никога више походио. Избегавао је свет, и живео врло повученим животом у једној тужној кућици готово изван вароши.... У сваком другом случају ја бих био изненађен његовом походом, али, како је био у исто време и судски експерт, то ме није чудило што га видим у својој канцеларији. Пружих му руку. Он је додирну врховима својих прстију и не гледајући ме никако у очи, упита ме: Да ли вас нисам узнемирио? Ни најмање!... Изволте сести... Приметих да'је у лицу блеђи и да непрекидно дрхташе, Био је новембар. Киша је већ два дана падала, и то она ситна, хладна, јесења киша, која пробија до костију и мрзне срж у њима. Упитах га да му није хладно. Он ми расејано и муцајући одговори: Нимало!... Нимало!... Кадгод бих се с њим сусрео, увек би на мене учинио утисак човека који се снебива, кога нешто мучи. Али никад тај утисак није био јачи него у томе тренутку. Па, ипак, покушах да се нашалим, те му рекох: Треба неког у срезу да убију, па да имам задовољство

54