Полиција

чега је то тако, већ их има више и они су тако изукрштани и компликовани, да је само добрим познаваоцима устројства наше полиције могућно да их уоче и оцене. Један од тих многобројних узрока, предмет је овога чланка. Још од седамдесетих година одржава се код нас један обичај, који не постоји ни у једној другој држави у оваквој форми, па не постоји чак ни у Турској. Тај је обичај, да се представницима страних посланстава, одређују пред стан полицијске страже, и дању и ноћу. У своје. време, од кога се датира постанак оваквог надзиравања страних посланика, имало је оно двојаки циљ. Први је био, да огарантује личну и имовну безбедност посланика, на што се у оно време морала на целом Балкану обраћати већа пажња, а други, да им ти органи буду знак пажње и почасти према држави коју представљају. Од тога времена прошло је неколико деценија. За то време прилике се у свакоме правцу знатно измениле, али је само тај обичај, да се пред посланствима стражари, остао још и до данас исти. И данас ми имамо 48, и словом четрдесет и осам жандарма и ноћних стражара, који не врше никакву другу дужност но ту, да „чувају“ посланства и конзулате. У овом времену опште штедње, и времену, где се води читава борба, да ли ће један полицијски орган остати да чува какво државно добро као што је рецимо државно позориште или томе слично, разложно је упитати: да ли постоји још разлог да се толики број полицијских органа одваја од својих редовних и важних дужности. Право је упитати, јер тај број тако расходованих органа, стаје државу најмање 20.000 динара годишње, којом се сумом многе и многе друге полицијске невоље могу залечити. Рекосмо да нигде не постоји овакав начин стражарења пред страним посланствима. И заиста га нема. Балканске државе увеле су то у праксу, али свака је у тску времена, према промењеним приликама опште сигурности, сасвим изменила начин оваквога чувања посланстава, У Бугарској постоји позорник на линији поред посланства, коме је стављено у дужност, да се најчешће налази у његовој близини, тако је од прилике и у Румунији, само је још у Србији остао стари начин сталнога стражарења пред зградама посланстава. Гледајући по томе, што је у Србији и данас исто стражарење, могло би се закљу-

134