Полиција

— 176 —

_ новник у том случају зна, колико толико, да се чува додира с болесником. Али има некога ко то не зна, или зна, па ипак то неће или не може да чини. То су обично укућани болесникови, а највише невина и недорасла деца, па браћа, сестре и др. —

Ево вам примера како то бива.

Пре неколико дана имао сам један, од свију до данас, најстрашнији случај. Према наредби свога старешине имао сам да одем у „Булбудер“ и саслушам једнога туберкулозног болесника, који издаје пуномоћство своме пријатељу о продаји куће. У путу, од кварта до његовог стана, сазнао сам, ко је болесник, зашто издаје пуномоћство, као и то, да је лекар казао, како је туберкулоза код њега у толиком степену да ће, у најкраћем времену, умрети. Кад сам ушао у стан, једну чисту и малу собицу, затекао сам га где, изнурен и испивен страшном болешћу, лежи на кревету крај кога је једна обична столица с лонцем, у који он пљује кужни измет опаке болести. На другом креветићу, одмах до 00лесниковог, лежи једно мушко дете око 6 год. старо, здраво и добро развијено, и на први поглед необично интелигентног изгледа. Малишан је мирно лежао на своме креветићу и својим плавим очима мерио ме, од главе до пете, посматрајући моју униформу. С времена на време, док сам свршавао свој посао, болесник би се закашљао тако јако, да је онај његов дах и маса кужних бацила летела из његових болесних плућа у правцу малишановог креветића тако, да је он на сваки његов кашаљ затварао и отварао своје очи, као оно кад посматрате ковача, како силно удара својим чекићем у наковањ, а ви за њим инстинктивно отварате и затварате очи. Жена, пак, болесникова, с прекрштеним рукама и неком сетом на лицу, посматрала је шта радим.

Појмљиво је за сваког шта сам у том тренутку осећао, гледајући оно невино дете, како се трује зараженим бацилима, и ваздухом опасне болести, чија ВЕРЕ у скором времену и оно има да буде.

Свршивши посао и излазећи из куће, позвах за собом и жену болесникову, коју одмах упитам: да ли зна, од чега болује њен муж. Она ми одговори, потврдивши и то, да је лекар казао, како му је ускоро и крај. После овога упитах је, чије је оно дете, нашта ми је одговорила да је то њихов синчић.

„Па што га не уклоните у другу собу, где би био Папа одвојен од свога болесног оца, иначе ће вами синчић пропасти“.