Полиција

__ — 646 —

— У ару, под јаслама... | И доиста, тамо су паре нађене. Није фалио ни један грош.

1879 године, после ерлинског Уговора, Милане је доживео један редак тренутак, тренутак који само векови рађају, а који тешким болом потреса и срце и душу. Он је тада имао да преда у Цариброду полицијску власт бугарскоме старешини, јер суп Цариброд, и Трн, и Брезник по вољи „правичне“ Бе додељени Бугарској.

Растанак са Србима био је дирљив. Лиле се сузе, јадало се и проклињала Европа, која раздваја брата од брата. Али све то није ништа помогло. Морало се растати..

Кад је Милан предао дужност бугарскоме старешини, узе својих девет пандура, девет кршних синова поносите Шумадије и крену се за Србију. Све су то били ислужени војници, вични реду и дисциплини. -

Близу реке Лукавачке, до саме наше границе, седе да се мало одмори.

Није попушио ни једну цигару, кад угледа кмета а како трчи задихан и: распојасан право њему.

= Шта је, Раденко, каква те невоља амо доведе»

— Брука, господине, што би после тебе!

= А шта је то билог

=— Знаш, онај Гога, што га викају: Чорбамија>

— Знам, па шта је с њиме

— Кад ти оде, он узе „леворвер“ па дум, дум... Искара очи на краља Милана! Знаш, онуј слику тамо, у поп Тодорову механуг

— Ама, зар он пуцао на слику краља Миланаг

— Он, он...

— На коње момци, па за мном, викну Милан, те се с пратњом својом врати у Цариброд. Кад га неки Бугари видеше, ухватише чистац... Уђе у механу... Гога се разузурио, па ужива! Погледа Милан према себи: слика краља Милана лежи на поду сва изрешетана куршумима.

_ — Ко то урадиг запита Милан.

— Аз сам урадио, Одо Орн Гога. А што, па питаше Ово је сад наша земља..

— Чекај да ти покажем чија је ово земља, викну _ Милан,

Момци, лолу доле, па му одвалите 25 ама онако јуначки!... Пандури докопаше Гогу, па га оборише на земљу. Једни га.