Полиција

754 _

је оставио дукат на столу. Нисам сада у стању описати она осећања, која су се тада у мени појавила. Долазило ми је најпре да као жена бризнем у плач; да се погушам са мојим клеветником а у исто време, осетих да ми. се враћа скрхана снага. духа и "тела и да се усправља мој окорели понос. Нисам отрчао, него сам са актима у руци улетио у заседање. Замолим председника "и он нареди да уђе опет онај сељак. | и. њега настаде сад овакав разговор: | а

„Па добро, пријатељу, за шта. сам ти аие ја тих 15 ДИ"нара, што си ми их дао“ 2 и

„Рекао си ми, да је то за некакву кауцију... Без тога ниси хтео Ни да. саслушаш и испишеш моју тужбу“ = = | „А јеси ли ми тада још што- дао, осим тих 15 динара“ „беше моје друго питање.

„Нисам ништа више, уто ваља, али за мене · спромаха 40века и то је много“, одговори ОН.

Ја тада приђох председнику, показах му марке, на тужби прилепљене, па се онда окретох сељаку и подвикнух му љутито: ___животињо, ниси ти то дао мени, него суду за таксу“.

· Председник ме укори за тако груб израз и заповеди ми, да идем на своје место, а сељаку стаде пребацивати, како је смео износити неистинито на једнога чиновника таку тешку оптужбу. а

Дошав у пријавницу, | ходао сам по њој узбуђен, а у памети "ми се понављала наизменце слика час овога садашњег догађаја, час онога ранијега са дукатом..

Чича Цвија отвори врата са речима: „господин председник послао вам је овога сељака“, па пропусти к мени човека, који ме, мало час, онако тешко. оптуживаше.,

Још с врата он отпоче скрушено: „послао ме господин "председник да те молим за опроштење... сиромах сам човек, а кунем ти се живим. Богом, да нисам знао да сеито мора плаћати суду за тужбу... Молим те, немој ме тужити да не допаднем апста, Е 5 5

" Опростио сам му, наравно, и расталисмо. се, оба, задовољни и успокејени. |

Тек сада је настало у мени А и резоновање. Знао сам и пре какво душевно задовољство и колико моралне снаге даје човеку уверење, кад је у сваком своме послу и опхо"Ђењу са људма исправан. Сада пак, после онога мог бедног из-