Полиција

та ка)

Одох. Начелник је нервозно шетао по канцеларији пу"пећи своју цигару.

Кад се појавих, он ми рече:

— Жао ми је, господине, што вас морам овако покислог и озеблог, да одредим на један колико деликатан, толико и опасан посао. Ви знате: Отаџбина је у опасности. Бугари су нас, пре три дана, мучки напали... Наша је дужност сада светија но икада... Војске овде немамо.. Ми смо сада и вејска:. Морамо да се жртвујемо. Ево, начелник окружни доставља: у селу НЊ општина Б. појавио се некакав капетан Стончев, који, преко Арнаута, прикупља све наше одметнике и војне бегунце са намером да од њих створи једну разбојничку банду са којом ће пресретати наше избегло становништво из Врања и околине Наређује се, да се намера тога капетана по сваку цену осу. јети. Ја вам етављам на расположење 14 жандарма, коњаника, одмах крените на пут и пдбао. |

— Разумем! — Била је моја последња реч. Опростих се с начелником, сиђем у среско двориште где су ме жандарми очекивали, појахах коња и кренух пут варошице Б.

Хладна јесења киша падала је као из кабла. Коње смо терали касом; у јединој жељи, да се на време стигне.

Око 8 часова с вечери сјашемо пред општинском судни"цом у варошици Б. Председник, на брзу руку, спреми вечеру за мене и жандарме,; после које, уз доброг путовођу, кренем пут села Н.

Ишло се кроз ноћ и кишу.. Из даљине допирала је трмљавина топова. Увијен у капуљачу и мекинтош, испод кога чврстом руком држах свој карабин, предам са најцрњим мислима; од којих ме је, с времена на време, одвајао мој дорат, који се саплетао о рупчаге и друге препреке на путу који је киша излокала.

Путовало се дуго. Било је већ 5 час. мејутра, када путовођа даде знак да станемо.

= На месту смо! — зазвонише његове речи кроз АМА к кишу која је непрекидно квасила.

— Па, где ће мо сада2 — упитах, јер пред собом нисам могао ништа видети што би показивало да смо у селу ији близини какве куће.

— Ни сам не знам! одговори путовођа, доста збуњено.