Полиција

УТО А

црвена марама младе Банаћанке, а иза ње насмејано и задовољно лице њене госпође, која прти једну велику бошчу...

— Ево је, господине комесаре ! То је та бештија. Познала сам је из далека. Иде са једним... Дође ми да јој притрчим па да је растргнем. Кад ме спази, рече нешто ономе „њеном,“ ко би знао шта јој је..

— Брат... Па кров плач нено слушче.

— Брат! Може и то бити, подругљиво јој добаци њена госпођа, жена већ закорачених година — и, ето, моје ствари! "Нисам имала стрпљења, још на Пристаништу отворила сам бошчу. Познала сам, ту је и мантил и веш, који сам купила у Бечу и...

"= Добро, добро, госпођо ! Нестрпљиво прекидох ову говерљиву жену. Оставите ви то сад све ту, па КАНЕ да саслушам вашу служавку.

Без узтевања девојче је признало кривицу, те написах акт и упутим је у кварт заједно са стварима и тужиљом — и једва једном седох да ручам.

„Ево, ово је само бледа слика од онога, шта све има да претури преко главе само за пола дана, полициски ЧИНОВНИК у Комесаријату. Овако се сваким даном догађаји нижу један за другим као ПА снимци, увек други, разнолики и занимљиви, весели и тужни..

· Исто овако прође и после подне, све до девет или десет часова вече, — кад се тек добија слободно време, да се мало прилегне, одмори И окрепи за сутрашњи рад, који ће зором' почети...

Август 1919.

Стев. С. Матијевић

НА ДУЖНОСТИ...

Било је то 3. октобра 1915. год. Праћен хладном кишбм, која је продирала кроз мекинтош и одело до коже, враћао сам се из срева са својим жандармом.

Тек што сам сјахао свога уморног дората, РАС ми да хитно зове начелник.

%