Полиција

— 360 —

— То-ли је, избаци растегнуто жгоља. А ја се мислим зашто сте ме тражили овамо. Нисам ни сањао да сте већ пронашли, — — А где су остали Прекиде сам себе од једном и окрете се по соби као да ће их видети.

— Ту су они, него деде ти сад све лепо да кажеш како је било! — Него не! Прво скидај то одело са себе. Гледај како си: га већ упрљао!

— Немојте молим Вас, господине писаре, ко Бога Вас молим, поче да преклиње. Зар једва се оденуо па да ми га · скинете. Немојте све ћу да кажем! ;

— Е па добро, онда причај! Ако све истину кажеш, поклањам ти одело, рече му трговац, а окренувши се мени додаде: И онако га не бих више носио. Мора да је пуно вашију.

А кепец одобровољен развеза причу. |

Зове се Милаз Максимовић, али га другови познају под именом „Пикаваи“, које му име необично приличи. Јутрос, врло рано; пре но што се сунце родило, изашао је (кад сам га упитао одакле је изашао није умео рећи јер стана није имао) изашао је дакле на Велику Пијацу да купи нешто за доручак. Једно зато што ни једна пиљарница није била још отворена, а и зато што ни пара није имао, ту своју намеру није могао остварити, већ је стајао замишљен гледајући у пропале ципеле и осећајући како ветар дува кроз многобројне подеротине на његовом оделу.

У оваком је расположењу и душевном стању био кад наиђоше, отуд из Узун Миркове улице, два његова стара друга и познаника. Као да су се договорили —- а нису. То су били Милан Ћамора осамнаестогодишњи цигански син, таљигаш, коцкар, шегрт, кесарошит ди Богољуб Петровић звани „Сеља“ ваљда зато што је на себи имао сељачко одело и био родом из Гргура села у окр. топличком. Сеља је имао 14 год, и био је на занату код Ћаморе. -

_“ БРЕ, Пикавац, рече му Ћамора, чим га угледа. Што стојиш ту и губиш време узалуд» Ходи овамо да видиш шта има. Има што ти душа жели и што ти срце иска. Само да узмеш па све твоје.

— Па што ви нисте узели, него мене зоветег пита их Пикавац.

— Неможе бре, Сеља да прође, гром га убио. Треба да се провуче кроз рупу а он је округао ко дулек сељачки, 34-