Полиција

„

_ 962 —

других источњачких националних саможивости важио само за њих, а арнаутска горштачка дивљина и груби инстикти имали су се упућивати на другу, спољну страну.

Навикло се мислити да је код Турака свест о: правном поретку у држави била слаба. И ако су је буне и ратови, индоленција и познати јавашлук са свима рђавим последицама које је ислам дао овој раси, руинирале, опет византијско-арабљанско схватање државе и њених дужности још је тињало барем кроз боље њене чиновнике и институције. Вазда по завршеним ратовима, по угушеним бунама, кад би јаук мирних поданика допирао „јал до цара, ја ли до везира“ и, кад би Арнаути и сувише дали маха својим инстиктима, ова би се стара аветиња подизала попут лава из приче, да покаже да је још жива, и да и у њеној држави мора бити некога реда. Појављивали су се тада нарочити портини изасланици и везири са кратким шеријатским поступком, „коцем и конопцем“, или су за то опуномоћавани покрајинске паше и санџактари.

Према тим експедицијама Арнаути или нису давали отпора, но добро плаћали у крви и иметку, или га нису никад умели организовати. Ретко би ко од бољих побегао или би се крио. А пошто су те експедиције биле врло сурове, то се код Арнаута појавио један особито важан појам о држави: — да је она као таква увек непријатељ, да јој је право и часно увек чинити могућне сметње, да бегунцу од ње ваља чинити све могуће олакшице, те се то на крају скристалисало у једну арнаутску савршену нелојалност према држави, па ма чија она била и ма какву тенденцију имала. Отуда један солидарни фронт према њој, отуда ореол према сваком њеном противнику арнаутском, отуда незапамћено, како да се рекне, бојкотовање сваке. државне власти, несолидност сведоџбе на суду њеном, коначно обесвећене заклетве „јер се људи за кривога моле Богу и цару!“..

Но Турско Царство је пропадало. Њене власти не само да су биле немоћне да другим државним начинима граде-од Арнаута грађане и развију код њих правни осећај према поретку и лојалност према држави, него су и ове експедиције биле ређе и сасвим личиле на пролетње поплаве. Арнаути су дизали поново главе и из дана у дан све више долазили до уверења, да је то била нека срдита немоћ и лажна снага, која

је имала само да застраши. Ко је тад заглавио — платио је,