Полиција

— 628 —

5 42 односила и на те кривице, јер је први закон о штампи донет тек 23-Х-1870. Последњи закон о штампи од 12-1-1904, са изменама и допунама од 9-ХИ-1904. у погледу ове надлежности првостепених судова за суђење кривица учињених путем штампе поставио је само опште правило у чл, 43. да те кривице извиђају и суде првостепени судови. Он је утврдио само апсолутну, али не и релативну надлежност првостепених судова. Остају у важности 5 35. и остали.

„Ипак се у пракси појавило питање, да ли се 5 42 кр. с. п. може применити у изузетним случајима и код извиђања и суђења кривица учињених путем штампе; наиме: да ли се одговорни уредници разних новина — рецимо из Београда — и остала по закону о штампи одговорна лица могу тужити и судити и код других првостепених судова, са територије приватних тужилаца, ван територије суда оптужених2

У прелазном наређењу члана 58. закона о штампи изриком су побројане извесне одредбе казненог законика које се укидају и не вреде за кривице учињене путем штампе; ту је речено још и ово: да не вреде и све друге законске одредбе противне прописима закона о штампи. Према томе правно се појављује питање: да ли је наређење 5 42. противно садржини и смислу закона о штампиг ја сматрам да то наређење није противно закону о штампи из више разлога: а) што надлежност судова за извиђање и суђење која је предвиђена чланом 43. закона о штампи ни у колико не мења наређење 9-а 35. кр. с. п, јер по њему на првом месту остаје надлежан првостепени суд места где је кривично дело учињено (где се новине штампају) у колико за њ одговара само одговорни уредник, у ком се случају надлежност из сва три случаја (а, би в) 5-а 35, кр. с. п. поклапа; 6) али ништа не стоји на путу да се кривица не суди код суда места где се новине штампају, у којима је учињено кривично дело, ако је инкриминисани напис потписан од писца (чл. 40. т. 1. зак. о штампи) који станује на територији другог суда а не места штампаног написа. Надлежност суда би се оснивала на тачки 2. 9:а 35. кр. с. п. према месту где кривац стално живи, и в) да није увек надлежан само суд места штампане ствари види се и из чл, 40. т. 3. зак, о штампи, јер растурачи таквих штампаних ствари одговарају код суда територије на којој врше растурања без обзира

,